Spomenica o Privrednikovoj dvadesetpetogodišnjici : 1897-1923

18.

после да Србин остане свој, да се не одроди, јелино му је остало да се повуче у гору за вуцима.

Некада су по градовима по Угарској Срби гссподарили као трговци и занатлије. То казује да. су у тим пословима Срби били окретнији од. туђинаца. Али друге половине прошлога века са се– вера нагрнуше Јевреји, на свету први мајстори у трговању и прометању. Што су Срби на бојном пољу, то су Јевреји у трговању. И они постадоше: бечкој политици десна рука у слабљењу и потиски-= вању нашега народа. У том привредном слабљењу, да не би наш народ слабио и у народној свести. својој, школовани Срби распаљивали су му свест, износећи му у песми, у причи и у говору сјајну прошлост, да би га загрејали за рад. на стварању тако сјајне будућности. О томе се много говорило, али се радило није. Најпосле Срби по Војводини, школујући се по маџарским школама, и нису се могли на друго што угледати, него на оно, што је: радила маџарска интелигенција. На свету нигде се не живи више уз вино, уз музику и у наздрављу, него што то живе и данас Маџари. У Маџара сав. је живот у весељу и политичкој теревенци. Са њих. је та болест после прешла и на нашу интелигенцију у Војводини. Уз свирку ргспаљивало се родољубље, уз чашу претило се народном злотвору, а крај свега тога земље је из године у годину све мање било у нашим рукама, и по градовима нашим из дана у дан све је мање бивало Срба трговаца и занатлија, а све више туђинаца. И сам Нови Сад, проглашен за Атину српску, претворио се био у туђ град, и место сложног рада на привредном подизању нашега народа, овладало беше -највеће ра-