Spor Jov. N. Tomića i A. Belića

37

гова би горња аргументација остала иста. У овде не би „могло значити ништа“ (као што је рекао г. Белић) ни као писме У; оно ту не би могло бити ни скраћеница од убуциз), убуа), ни екраћеница од „предимена,“ пошто у царско доба, изузимајући најређе случајеве (које је потписанима, у осталом, показао г. Томић), жене нису носиле предимена. Г. Белић је доказивао да је г. Васић, задржавши тачку између Хр и и у шумачењу, показао да знак У не чита као број, као што треба, но као писме. Тај аргуменат г. Белићев остаје у важности и кад се У не чита као Џ. „Фалсификовање“ дакле, г. Белићу није ништа требало.

Најзад је јасно да г. Белић није могао извртати истину већ због тога што је у тако простој ствари било очигледно да ће се такво извртање истине одмах сутра дан, врло лако, и неизбежно обелоданити.

Г. Томић је, не хотећи проверити да ли је горња штампарска погрешка — погрешка или аутентично читање, и схвативши је, одвећ сангвинично, одмах као фалсификат — учинио, по мишљењу потписаних, велику погрешку. Он је своју погрешку отежао тиме што је изразу фалсификат, тоном и текстом, дао његово. најтеже значење, оно које та реч има кад се примењује на крупна и ниска извртања истине, и кад треба да жигоше жигом нечасности онога коме се упућује.

ЈЕ Врем || од 15 априла 1910, бр. 105.

3. Поред горња два главна спорна питања, гл.