Srbadija

Св. 9.

201

лости, а блажи у јарости, зачињује му свако весеље и сваку радост. уздиже му душу до самопожртвовања, које највећијем ентузијазмом називамо, а лијепом и складном хармоннјом гласова побуђује у човеку љубав к хармонијн у животу с људма, т. ј. слогн опЈшнској. пјесму или свирку из бојазни, да не подсгакне буну. Пјевање уз пратњу музике култивирано је већ од памтивијека: Давид пјева Богу уз арФу: „хвалите га с тимиани и аборовима (сћог), хвалите га са жицама (струнама) и органима; хвалите га с кимвани добро-

нашем нарицању и запјевању, јуначке ономе соло-пјевању, што га у горскијем предјелима горње Крајине, Босне и Ерцеговине и данас слушамо кад усамљен Србин гором језди, љубавне — трубадурске или њемачки М1ппе^езап^ — наличиле су нашијем сеоским женским пјесмама.

Г

Пандур из Книна.

Да не потежем од Оркеја, опоменути ћу само по гак јулијске револуције у Брислу 1830. год. Ко зна не би ли народ још коју годину г ровао, да не подстаче пјесма Мазанијела иГле како свиће рујна зора" у онери: Њемакиња из Портића од Обера, духове на барикаде? А и дан данашњи читамо по новинама, да је ова ил' она влада забранила ио ђекоју IX

гласијем." Јелински пварвитон", римска „лира", шнански „мандолин и гитара", наше гусле и тамбурица вјерне супратилице народне пјесме и народнијех осјећаја. Музика је у првашња времена била много простија, као што је и певање било много монотоније него данас. Старе пјесме култивиранијех народа наличиле су и го: озбиљне рећитативу нашијех гусларскијех пЈесама, веселије фиски нашијех поскочница, жаобите

Ну како је који народ напредовао у култури, тако му пође и музика и пјесма напријед. Појавише се мајстори, који састављаше љепше напјеве — композитери — и други, који саграђиваше способније и складније инструменте, те тако се је дошло кроз вијекове до „генерал-баса", до „оркестра" и „опере." Највећу заслугу по музику стекоше у Јевропи Талијани, Вранцузи и Нијемци, па