Srbadija

200 СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку. Св. 9.

Сви смо изашли — осим услужног Козака, кога се те речи нису тицале, та он и онако не беше човек.

Мајчина се заповест тачно испунила. Око подне оставише Бабурин и његов пријатељ Пунин спахилук. Моју тугу, моје детињско очајање не могу описати. Моја туга беше тако велика, да ми је разагнала и оно осећање нлашљивог удивлења, које ми је пре тога оно дрско републиканчево устајање улило. После разговора с мајком, Бабурин је одмах ночео да спрема своје ствари.Мене није удостојио ни једног погледа, ни једне речице, ма да сам се за читаво време непрестано око њега —а јошвише око Пунина — врзао. Г1унин је као изгубљен ходао, ни речи није проговорио, само ме је внше пута погледао, а у његовим се очима блистале сузе.... али увек једне и исте сузе, које није ронио и које нису никада усахнуле. Он се није усудио ни једну осуђујућу реч о своме добротвору казати. А Парамон Семеонић ма да је увек право имао, ипак је сада суморан и жалостан био. Пре растанка покушали смо ја и Пунин да нешто из „Русијаде" прочитамо и с тога се склонисмо у један притвор, — јер у врт већ нисмо могли више огићи — али већ код првог стиха напунише нам се очи сузама, ја сам урликао као теле, ма да сам дванаест година имао и ма да сам већ потпу но одрастао. Али кад су се већ у тарантасу сместили, Бабурин се најпосле окрену к мени, а лице његово, које је иначе увекстрого било, заузе блажији израз и рече ми: „То нека вам буде поука, мој млади господине; сећајге се на данашњи догађај и потрудите се, да једном, кад до иотауна узраста дођете, не чините таке неправде.Ваше је срце добро, још није нокварено . . . . Пазите и добро запамтите: да гако што не води к добру!« Са врелим сузама, које су ми 110 носу, бради и образима цуриле, тепао сам, да ћу се за цело соћати . .. . за цело . . . . за цело све чинити. У том као да сиђе »дух" на Пунина, од његових пољубаца и његове необријане браде, сво ми је лице горело, скочио је са свог седишта, подигао је руке к небу и у један пут почео је — бог би га знао од куд ли га нађе — некакав карајући псалам, који је

против мајке наперен био, декламирати. Дворски управитељ Николаје Антонов, да би једиом учинио краја том бесном поступку, повиче слузи „пашол", и тарантас одлети. гЈе л' то каки пајац!" нрнмети он гледајући за њима. " „Нога су| у ^младости в;>ло мало угла-

Женска народна ношн>а у Рисњу.

чали", придодаће ђакон, који се на степеницама појавио. Дошао је, да се обавести, у које доба нзволева милостнва госпоштина вечерње наредити.

рих ципела, један чешаљ, једну спаваћу кошуљу и једну нову свилену мараму за врат завио. Јермиљ, кога сам морао из сна пробудити, — лежао је у стражњем дворишту крај таљига на једном снопу сламе — узео је мој дар доста равнодушно, без и најмањег устезања, па ни захвалио није; за тим је опет зарио главу у сламу и поново је заспао. Оставио сам га, моја ревност беше сада утишана; ја сам мислио, да ће га та моја посета обрадовати и да ће то код њега као јемчевина важити за моје будуће велико- душне намере . . . . и у место тога.... „Нека каже ко шта хоће," помислио сам враћајући се кући, „али овај народ нема осећања." Мајка, која тог читавог дана није о мени бриге водила, гледала ме је подозриво, кад сам јој после вечере лаку ноћ пожелео. „Ваше су очи црвене", рече она на Францеском језику, „аи неку тежачку атмосФеру распростирете. Ваша осећања и ваше послове не ћу даље да испитујем — јер нисам рада да будем приморана, да вас казним него се надам, да ће те сву дојакошњу бесмислицу из главе избити и да ћете сеонако владати, као што се дечаку вашег сталежа пристоји Уосталом ми ћемо се опет што скорије уМоскву вратити, па сам намислила да вам тамо једног гувернера узмем — за вас је већ нужна мушка рука, да вас на прави пут изведе. Тако, а сад мо-

жете одлазити

Кад сам оног истог дана чуо, да је Јермил» још у селу и да ће га тек сутра у варош послати, погражио сам га и однео сам му, не нмајући новаца, један завежљај, у који сам две џепне мараме, један пар сга-

II ми се заисга наскоро вратимо у Москву. (Продужиће се).

три речн о музици.

Музика је као и пјесма (односно ; запјевка) најсилнији изражај човечијег осјећања. Они најдубљи осећаји, штосавлађују и душу и гјело, не могу се простијем говором никако онако живо да изразе, као музнком и пјесмом. Хармони'" гласова дјејствује још јаче него и лијеп ритмос и појетичне Фигуре у пјесми. Музик? и нјесма су присни сродници, и вндимо ^ *већ код најстаријих народа једно с дру јем „сачешане." У савезу са пјесмом побуђује музика у човјеку најљепше и најплеменитије осјећаје: весели га у обичном животу, тјеши га у жа-