Srbadija

196

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

Св. 9.

представљам себе као дсрана од својих дванаест година, па се налазим код моје строге, ћудљивс, остареле мајке на селу, а из дзбине мога сеНања Јказују ми се веома жлво две прилике Ево, баш Ку вам све лепо по реду ириповедити. I. (1830,) Стари послужилзц Филипић, са високим у виду ружице ирикончаним овратннком ступи по свом обичају полако на прстима у собу. Са успијеним уснама, а на потиљку са проседим учешљаним руковето>1 косе, приближи се својој строгој госпођи, поздрави ју са страхопошговањем и пружи мојој мајци на гвозденој калајлији једно мовеће, са племићким нечагом запечаћено писмо „Је л' ту он?« занита она. „Шта благоизволевате заповедати?" бојажљиво запита Филипић, уместо да јој одговори. „Звекане! Тај, који је ово писмо донео — да л' је на пољу ?" „На пољу ... по зановести, на пол>у . . . он седи у радионици " Мајка срдито окреташе на руци стародревне бројанице са ћнлибарскнм куглицама. „Реци му, ја наиажем, да унутра уђе, а тн, госиодичићу, би ћеш толико добар, па ћеш се пристојно владати." Ја се већ и онако нисам мицао, него сам у једном куту као мишић ућуткано седео на мојој столичнци. Мајка ме је дршала, као што наша пословица вели: „у рукавицама од јежевске коже." После иет минута уђе у собу један човек, од прилике у тридесегпетој години, еа црном, густом косом, хранавим, црномањастим мрачним лицем, узвишеним јабучним коштицама, јастребовим носом и густим обрвама испод којих мирне и чисто меланхоличне, малене, суре очи провириваху. Та боја очију и њихов израз не одговораху хармонично оном азијатском типу осталога лица. Читаво тело беше обавијено у неки каФтански капут. На врагима је застао и учинио је поздрав, али само с главом. „Ти се зовеш Бабурин?" запита га мајка, а у себи придода: »Ма Јш, 11 а Га1г (1'ип агтеп1еп". „На службн", одговори овај ми[)нн.м гласом. Чини ми се, кад га је мајка запитала, да му се обрве дркћући прикупише. Та он сигурно не ишчекиваше, да мумајка „ви" каже. „Ти си Рус, православне вере Ј ? ,, Јесам". Баба скиде наочаре и ноче га полако од главе до пете мерити. Он не спусти свог погледа на земљу испред оштрог испитујућег ока, само шго сложио беше руке на нлећа. Мене је највише занимала његова брада: она беше глатко обријана, али тако плаве образе и гако плаву браду још нисам у своме животу видео. п ЈаковПетровић", поче опет мајка, врло те лепо у своме писму пропоручује, каже, да си умерен, грезвен и вредан човек; али за што си од њега отишао?" „За то, милостива госпођо, што су њему у његовом домазлуку погребни људи друге врсте, а не као што сам ја." „Друге .... врсте. Хм, то управо не разумем." Мајка опет клобараше са круглицама на бројаницама, „Јаков ми Петровић пише даље, да ти и.маш две особите навике или особине. Какве су то особине?" Бабурин слегну мало раменима. „ Ја не знам, шта је управо тај господин назвао мојим особинама. Меже биги . . . што сам ја против телесне каштиге . . . ." Мајка га зачуђено иосматраше. /Гако? Тебе је дакле ЈаковПегровић хтео даказни?"

Мрачно лице Бабуриново осу се сво руменилом. „Криво сте ме разумели, милостива госпођо. Ја сам себи поставио за начело, да се над сељацима гелесне каштнге не извршују" Мајчино чуђење поста још веће но пре, шта више она иљесну и рукама. „Ах!!" викну најносле и још једном га са стране оштро погледа, Р и то је дакле твоје начело? Уосталом, мени је то са свим све једно, јер те ја не требам као надзиратеља, него само као писара, за рачуноводство. Какав ти је рукопис?" „Ја добро нишем, без погрешака у нравопису". „ Ах, н то ми је све једно. Мени је главно читак рукопис, без сваког помодног цифрања, које трпети не могу. Но, а која ти је то друга оСобина?" Бабурин нешто оклеваше и збуњено одговори: „Ваљда је спахија с тим мислио — да ја нисам сам." „Ти си дакле ожењен?" „Не, то не — али . . . ." Мајка грозно намргоди чело. пКод мене живи још једна друга мушка особа .... друг, сиромашан човек, од кога се не мислим растајати .... већ је десет година од како заједно жнвогаримо." „ Т 1^ој рођак?" „Не, није рођак, — мој стари друг. У домазлуку иначе не бивају због њега никакве сметње", придода Бабурин журно, као да тиме хгеде неку сумњу да избегне. „Он живи на мој рачун, живи са мном у једној соби и доприноси кући пре користи него ли уштрба, јер он, без да му ласкам, добро чита и пише, и примерног је владања. и Мајка је допустнла Бабурину да све нзговорн, а она је само нешго кроз зубе мрмљала и још га је већма жмиркајући и чудећи се посматрала. „Он дакле живи са свим на твој трошак." „Са свим." „М тн га само из сажалења издржаваш?" „Не, него из правде и правице .... јер дужност је сиромашних људи, да потпомажу друге сиромахе." „Охо! Морам признати, да ово први пут чујем. До сада сам држала, да је то пре дужност богаташа." „За богаташе је то, опростите ми, нека врста забаве, али за једнога од наших " пДоста, доста, добро је", прекнде га мајка и ућута за један гренутак; нешто је кроз з^бе мумлала, које нисам на њој радо гледао, јер то беше обично иредсказивач бурне непогоде: „4 колико је етар тај твој благодјејанац?" запита га она у један пут. „0н је мојих година." „Твојих година? А ја сам помислила, да је он твој иасторак или тако нешто." „0 не, он ми је само друг — а ван тога . . ." „Доста, прекиде га мајка заповедајући и по други пуг. „Ја већ вндим, ти си, као што но веле неки Филантроп. Јаков Пегровић има потпуно право; у твом положају — то је заиста нешто особиго; ти си некакав особењак. А сад ваља датикажем, шта ће ти посао бити. Разјаснићу ти управо шга све имаш код мене да чиннш. Да, још нешто, што се твоје плате тиче, то (^ие {акез-уоиз 1С1?" обрну се нстом мајка к мени, а са њеног усанулог жутог лица гледаху ме заповедајући њезине просецајуће очи. „АНег е^исНег Уо1ге с1его1г (1е туЉоЉо^е".

Подскочим, пољубим је у руку и изађем на поље — али не да учим митологију, него да трчкарам по в;>ту. Врт, који добру моје гетке припадаше, беше доста простран и остарео, а с једне стране судараше се са рнбњаком, по коме се не са.мо карашице н дрндашице, него и лепушкасте салвелине (1а .чаусИпе) праћаху и играху. Преко на другој обали беше рибњак са честим џбуновитнм врбљаком окићен, а са обе стране дуж одронка иротезало се снажно џбуње лешњика, орловњака и трњака, које се са пузавом вењом и милодувом у непроходну целину сљубило. У нролеће је ту певао славуј, косови су звиждали своју веселу песму, а каткад је н неуморна кукавица певала своју једну те једну песму; ту беше лети хладовнто н лађано, а моје је највеће уживање било, да се у чести прикријем и да ту себи изаберем потајна мила местанца, која — бар сам ја тако мнслио — само мени позната беху. Тек што сам оставио бабину собу, одјурим као муња к једном од тих скрнвених места, која сам „Швајцарском" крстио. У један нут застадох, јер сам на моје највеће чудо опазио кроз учестано нлетиво полуисушенога џбуња и зеленога грања, да је моју „Швајцарску" још неко осим мене пронашао. Нека ванредно дугачка прил .ка у жутом, избељеном капуту и са некаквом повисоком сгародревном шепицом сгајаше баш на мом тајном милом местанцу. Тијо се приближих и посматрах неко страно, такође неправилно дугачко, увенуло, голобрадо лице, са ванредно мајушиим, пламеним, црвеним очи.ма и смешним носом; подугачак и зашнљен висиоје овај над иодебелим уснама. И те се усне мицаху и наднмаху, пропуштајући тихо и уздрхтано звиждање, а подугачки прсги кошгуњаве руке, коју у вис према прсима држаше, покретаху се у виду округа. Приближим се још већма, да боље видим .... Странац је у свакој руци држао по једну глатку плочицу, од прилике као оне, са којима се канарине на иевање драже. У исти мах запршта ми под ногама једна сува грана, странац се поплаши, управи своје тупаве очи на честу, хтеде умаћн и спотакне се; грунувши о једно дрво, зајеча и застаде. Ја изађем на малену чистину. Странац се осмејкиваше. „Добар дан", рекнем ја. „Добар дан, млади господичићу!" Беше ми неправо, што се уеуди, те ме без околишења назва „младим господичићем." Од куд му паде на памет, да ме гако рођачки предусретне! „Ш та ви раднте овде?" запитах га са тобоже некаквим строгим гласом. „Та, ето виднте", одговори непрестано смешећи се, „дражим тичице на невање". Прн том ми показа оне примамљиве плочице. „Зебе се баш красно одазваше. Вас, који сте још тако млади мора гичије певање да очара. Ако сте накани слушати, ја ћу одмах зацврчати, о, та оне тамо одмах ће ми се одазвати — та то је прекрасно!" И при том поче своје нлочице једну о другу да таре. Са облнжње оскорушице заиста му се одазва једна весела зеба. Странац се опет ћутећки на ме насмеши и даде ми очима знак да горе погледам. Тај осмеј и знак, сваки покрет странчев, његов шапутајући слабачки глас, његова привијена колена и сухе руке, па и сама његова незграпна шепнца и његов подугачки капут, показиваше толико добродушности, изгледаше тако неномућено, невино и смешно, да сам га већ искреније запитао: „А јесте ли одавно овде?"