Srbadija

Св. 9.

иотужила на ужасно дуго и несносно време, које у нашој куНи влада. А и Пјнин као да не осећаше да му је дјго време, ма да се морао са мном, са дечком од дванаест година, непрестано и врло дуго забављати, шта внше, мени се чини, баш као да је он и сам то тражио. Многу сам приповетку слушао, седећи на сувој и густој ледини, у хлодовини под лнснатом жуборећом јагњедом, или у рогозу на рибњаку, нз кога замршене, змијевидно испреплетене, чворновите жиле укочено на ноље провприваху! Т-у ми је Пунин опширно ириповедао цео његов живот, његове срегне и несретне часове, за које сам и ја тако искрена учешћа осећао. Отац му беше ђакон на селу — отличан човек, као што он рече — само кад и кад, кад је дубље у чашицу загледао, био је строг и неумолим. По гоме дакле Пунин се сам васпитавао у семинару, али је на испиту „пропао", а по што не осећаше у себи наклоности за свећенички позив,и променивши овај са светским, морао је у след тога кроз сито и кроз решето пролазити, морао је подносити читаво мученишгво сиромапЈна човека, док најпосле није дотерао до просјачког шгапа. „И да не бејах тада са мојим спаситељем и добротвором Парамоном Семеонићем познат", тако би обично Пунин прндодао, „ја би се за цело морао у глибу безакоња углибити и заглавити." Пуннн веома љубљаше изванредно високе говоре, које је по своме обичају увек употребљавао; све га је одушевљавало, за сваку је маленкост био занешен. Хтео сам да му подражавам, те на скоро почнем и ја у свачему претериватн, с тога би ми моја стара дадиља чешће рекла: »Та ти беседиш као да си бесомучан; прекрсти се, бог с тобом, та ти само бесмислицу брбљаш!" Ма да су ме Пунинове приповетке онако лепо занимале, опет ми милије беше, кад смо заједно читали. Често смо тако једно до друго на нашим скривеним местанцима седели и песелили се са каком старомкњижурином, која на плесањ удараше. Са каквим сан задовољством слушао његове изванредно високе стихове, које он веома љубљаше и које мн својим хуњкавим гласом усхићен декламоваше! Још нешто особито нмађаше при читању стихова: испрва промрмља стих и то он назва гчитање " за тим громоглас.но изговори тај исги стих „на чисто", а у исти мах скочи на ноге дрхћући од раздражености .... Ето, тако смо чигали писце из старијега доба: Ломоносова, Сумарокона и Кантемнра (што су стихови старији били, у толико се внше Пуиину допадаху), па и саму „Русијагу" од Хераскова. Ако ћу истину да признам, онда морам рећи, да ми се у оно доба „Русијада« највећма допадала. Главна је особа у том делу једна одважна Татарка, див од јунакиње, име сам јој сада већ заборавио; сећам се, како је мени, који сам ућуткано седео, час топло час опет хладно бивало, кад се о њој реч повела. У нашој кући не беше литература, а особито песнишгво, у великом уважењу; јер сви су је држали, а то беше обичај у свима тадашњим високим круговима, за нешто непристојно, блЈутаво; а по мајкином мнењу беше сваки песник или пијанчура или каква савршена будала. Одгајен са истовегним појмовима, требало је да сам се управо са некаком мржњом од Пунина огуђивао, у толико више, што је био врло траљаво и нехатно одевен, а то је врећало мој аристократски обичај, алн у место тога збило се иротивно: моја наклоност према њему растијаше све више и више, те сам најпосле и ја почео да се веџбам у песништву; прва моја несма беше опис једног „верглаЛ И Пунину се допало го моје иодражавање, али још мишљаше, да градиво ове

песме није узвишено и не досеже до оне висине да произведе прави лирички полег. Ах г сви тн појетички покушаји, наше усамљено читање, наш ндилички узајмничкн живот, све то морало је на брзо престати. Као гром срушн се несрећа на нас.

Моја мајка беше врло строга у погледу чистоге и реда, баш као оно генерали, који су у оио доба врло строго пазили на то, да им се заповести тачно нспуњавају; гако дакле морао је и наш врг увек чист и уређен бити. Ради те цељн сазивани су сви неожењенн тежачки дерани (а сви они тежаци, којн су своје куће и земље имали, морали су опет са свнм друге иољске послове да обављају), сви сеоски инвалнди и сви остали прекобројни беспослени кућни и дворски служигељи да плеве и чисте стазе и леје, да прекопавају земљу и г. д. Један пут дакле, кад се тако заједнички и живо радило, упути се моја баба у врг, позвавшн и мене са собом. На све стране међу дрвље, на бусишгу и на рибњаку блистале се беле, црвене и црно-мрке раденичке кошуље, на све сгране разлегало се грабуљање грабуља, туна тугњавнна ашова и лопата. Пролазећи кроз раденичке редове, у један мах нримети моја мајка са својим соколовим погледом, да је један раденнк, који тако нзгледаше као да је с мањом журбом посао обавл,ао, са неким невесељем евоју кану пред њоме скинуо 'Го беше један млад деран са лицем, које је од силног пића поготову унакажено и са уморним, мутним очима. Његов танки „нанкинкаФ -ган" беше тако подеран и искрпљен, да се о његова узана плећа једва држаги могао. „Шта је ово?" запита мајка нашег послужитеља Филинића, који је на прстима за њом ишао. „Кога .... изволевате ... питати?" прндода Филипић нејасно. „Магарче, зар не видиш онога тамо? Ено, онога тамо, што ме са оним вучијим погледом предусрета. Ено га где стоји .... и онег ништа не ради." „Овај овде .... да .... то је Јеремиљ .... покојног Павла Афанасјева" Тај Павле АФанасјев беше пре десетак година бабин „Факготум«, „мајор-домус" и беше јој у вољи, али на скоро падне у немилост и буде до говедара понижен, али се и као говедар није могао да одржи н још више паде стрмоглавице у понор док најпосле не буде прогнан у димовиту колебу (без димника), што се на крај села налази и осуђен на најоскуднију храну. Ту га на скоро смрт ослободи, а његова породица заостаде у горкој сиротињи. „Аха!" мумлала је мјака, пјабука не пада далеко од стабла. Нужно је, да се н с овим крај учини. Дечурлију, која таке погледе баца и која не сме људма управо у очи да погледа, не могу да трпим — даље с њоме!" Мајка се врати куђи — и изда наредбу. После два сахата проведоше Јеремнља са свим „опремљена« испод прозора крај њезиног кабинета. Сирома деран беше на насеобину уСибиријн осуђен; на неколико корака иза нлота стајаху сеоске таљиге са његовом јадном прћијом. — Така су онда времена била! — Јеремиљ сгајаше гологлав и с погнутом главом, босоног, о рамену имађаше чизме узмцом везаее, својим равнодушним лицем беше према спахијској кући окренут; из његовнх црта ниси могао ни тугу ни очајање мрочитати. Јаве мајки за његов долазак. Она устане са дивана, приближи се прозору од кабинета, а за њом лако је шуштао окрајак њезине свнлене хаљнне, нспред очију је држала свој злагни дупли лорњон и иосмаграше тог новог изасланика. Оси.м

ње беху у њезиној соби још четири особе: дворски управитељ, Бабурин, слушче козак, (а то је обично млад деран, обучен у козачком оделу; он врши све слушбене дужности, а име „козак" добија од својега одела) и ја. Мајка задовољно климну главом. „Милостива госпођо«, зачу се после дубоке тишине, која је у соби за неко време владала, изненадан звучан и уздржан глас. Обрнух се узнлахирено. Бабурин стајаше гу са врло поцрвенелим, поготову модрим лицем; испод његових спушгених обрва блистале се две мајушне, оштре и сјајне тачке .... без сумње, за цело је то био Бабурнн, који је рекао „милостива госпођо."! И мајка се такође осврнула и зачуђено је гледала Бабурина кроз свој лорњон. „Ко беше то — што је малочас говорно?" запита тихо кроз нос. Бабурин ступи за један корак напред. чМилостива госпођо", поче он, „ја сам тај био — који се одлучио .... мислио сам .... усудио сам се, да вам представим, да неиравду чините .... кад вн изволевате у својој намери претеривати . .. ." „А то ће да значи?" запита она са истим гласом као и пре, без да је склонила лорњон саБабурина. „Част ми је . . . .« настави сад Бабурин гласно, ма да се на њему видело, како му тешко беше да буде миран и да не изгуби из вида поштовање према строгој господарицн „да вас умолим, да опростите ономе младићу, кога су накани данас да прогнају Ви намеристе да учините неправду, јер тај младић није никакво зло учинио Таке наредбе, опростите мојој дрскости, не доприносе добру, оне воде к незадовољсгву . . . . и рађају многа друга зла — од којих нека бог свакога сачува! А то су опе г последице, које постају са изгреда спахијске с.иле и самовоље!" „Хм .... реци ми само, у којој си школи то научио?" запита мајка после мале почивке и спусти са очију свој лорњон. Бабурин се збуни. — «Шта заповедате?" промуца он нејасно. „Питам ге, у коју си школу ишао? Та ти ми ту изводиш неке са свнм особите говоре." пЈа . . . . ја сам своје васнитање . . . ." замуца опет Бабурин .... Мајка му не даде да изговори, и слегнувши презирући раменима рече му строго'; „Доста! Како видим, теби се моје наредбе не допадају, нису по твоме укусу. Но менн је то све једно; над мојим робовнма ја сам господарица, и нисам дужна никоме рачуна давати о ономе, што с њима чиним. Али ја нисам навикнута, да се ма ко усуди преда мном примедбе чинити и да се плеће у оне ствари, које се њега не тичу. Научне Филантропе, па још такве, који нису из гиог рувета, не могу да трпим и нису за мене; ја хоћу људе, који моје заповести без противусловља обављају. Како сам пре гебе жпвела, тако ћу и после тебе. Ти ниси слуга за мене: ти си отпуштен! — Николаје Антонов", окрену се мајка дворском управитељу „прорачунај се са овим човеком, исплати му, што му до данашњег дана припада и гледај, да му до подне нога не гази више по мојој кући. Чујеш ли? Не дражи ми јарост! А што се гпче оног другог, лакрдијаша, нека ми се и тај из куће чнсги! — Д и д! на још Ч''ка Јеремнљ тамо на пол.у?" придода она окренувши се опег к ирозору. „Ја сам га својим очима вндела, и то је доста." У том махне баба марамом к прозору, као да хтеде тиме какву несносну мупу да огера. ЈЈа тим се посади на наслоњачу н обрнувши се к нами рече: „Дед вн људн, вуците се на поље!"