Srbadija

224

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 10.

сеје из провинције, један жески шешир наручио; да се на први поглед у њу заљубио и да му је испало за руком, да се други дан могао шњоме на сокаку разговарати. Још ме увераваше, да и она према њему неје равнодушна. „Само ге молим", придода вагрено, „немој само ништа о њој рђаво мислити, та она ти је права и мила невиност. А и међу нама се заист неје ништа прекорнога десило. ..." „За чим ти из свег срца жалиш, о томе не сумњам, пријагељу, прекинем га ја. „Но, причекај само — све ће то у своје време доћн.« „Томе се и ја надам!" одговори Тархов. „Али то девојче, брате, кажем ти, то је девојче, како ћу само да ти кажем — тип, знаш ли, новије школе! Ти неси времена имао, да је тачно упознаш. Она је дивља, па још како дивља, права дивокоза! А при том је пуна веселости — еаиовоље, ти о томе ни појма немаш! У осталом ти морам казаги, да ме баш го њено дивјаштво дражи и да ми се баш то на њој донада. То ти је доказ самосталности. Ја сам у њу преко ушију заљубљен." Тако је продужио Тархов даље, узносећи преда мном хвалу његовога „плама" и још ми је прочитао почетак од једне песме, у којој је њу под насловом: „Моја муза" спевао. Признати морам, да ми се ти његови срдачни изливи ни најмање несу допадали. У мени се беше пробудила нека гајна завист према њему; и ја сам га с тога на скоро осгавио.

На неколико дана после тога случајно сам ходао кроз редове разних дућана бачарких (гостинојдвор). То је било баш једне недеље пред вече, купаца силесија, на све стране гурање и навала; крештећи гласови трговачких помоћника, којима светину примамљиваху, врло ме непријетно дирнуше. Кад сам већ све, што ми потребно беше покупавао, помишљао сам само на то, како ћу да се извучем из ге навале и граје трговачке — кад у један мах убезекнуто застанем у једној пиљарској буди, опазим пријатељицу мога друга, Музу Павловну! Она ми стајаше са стране и гледаше на другу страну, а на њој сам опазио, као да је на нешто ишчекивала. После крагког устезања одлучим се, да јој приступим и да је ословим. Још несам ни праг од буде прекорачио и баш сам хтео капу скинути да је поздравим, а она ти се поплашено награг повуче и приступи једноме старијем човеку у отрцаном капуту, коме је баш пиљар једну Фунту сува грожђа измерио — и ухвати га под руку, као да хтеде код њега заштиге потражити. Старац јој се окрене и представиге си само како сам се морао изненадити — кад сам у њему познао Пунина, мог старог пријагеља Пунина! Да, он је то био, и телом и душом; та оно беху његове пламене, сузне, малене очи, његове дебеле пуне усне, његов огомбољен, дугачки и зашиљени нос. У целоме он се за тих седам година врло мало нроменуо, тек што се мало подбуљио. „Никандер Вавилићу!" повикнем ја, „Та зар ме не познајете?" Пунин се очевидно скрушио, разјапио уста и гледа у мене „Немам част ..." дода он, а за тим умуче и закреча колико га грло доносило: „Господичић из 'Гројицка! (Добро моје бабе звало се Тројицки). Та јел' то могуће, тројички господичић?* — Фунта суварка испаде му из руке. „Потпуно тако", одговорим ја, подигнувши му грожће, те га загрлим. Од радости и изненађења чисто му је престало ди^ање, те неје могао речн прословити; брзо скиде капу, и јаприметимдаму је и оне две три длаке косе са по гиљка нестало, а „јаје" беше сада у потпуној саврше- |

ности. Како се Муза за време те сцене нашега познанства понашала, не знам, јер несам на њу пазио. Да је го Пуниново узбуђење пробудила нека особита приврж>еност према мојој личности, о гоме ни најмање не сумњам; ја сам био таке природе, која ни један изненадни удар не могаше подносити. Осетљивост сиромашног човека! „Ходите к нама „љубазни господичићу«, прошапута он пајпосле; гјел'те, ви се ваљда не ћете стидети, да наше скромно гњезданце походите? Као што видим, ви сте већ студент?« „Ако ви дозволите, ја бих се врло радовао . . . ." лВи вал,да немаге сад никаква посла?" „За сад баш никаква." „Но, то је баш прекрасно. Како ће само Парамон Семеонић задовољан бити!Данас ће и он раније кући доћи но обично, а и њу недељом пушта њезина мадама к нама. Еј, та — у мало што са свим не заборавих, ја сам вам постао са свим конфуз. Та ви још и не позиајете нашу нећаку . . . ." Ја му брзо одговорим, да до сада несам ту срећу имао. „Па наравно. Ви је до сада јошнестевидели. Муза .... Опажате ли ви млади господине, да се та млада госпођица зове Муза го неје име за подсмех, него баш њено право име. Шга ви велиге на ту аналогију, која у њезиној особи и имену лежи?" „Музице, нредстављам ти овде господина .... господина .... „Бодров", пришапнем му ја. „Бодрова", понови он. „Музице! Добро запамти. Ти гледаш пред собом најузоритијег, најљубазнијег младог човека. Судбина ме је шњнм упознала, док још врло малецан беше. Надам се, да ћеш га и ти заволети и радо гледаги." „Ја јој се дубоко поклоним, а Муза, румена као гурчинак, бацила је на мене испод својих спуштених обрва један хитар поглед, а за тим је очи к земљи оборила.« „Ах", помислих у себи, „та и ти си ми једна од оних, која у неприлици не бледи у лицу, него румени: то морамо добро запамтити!« „А и од вас се надам, да ће те према њој имати призрења", примети Пунин; »ми је несмо васпитали за помодарку", за тим остави буду, а Муза и ја упутимо се за њим.

Кућа у којој је Пунин становао, налазила се доста далеко од базара, и то у баштенској улици. Путем приповедаше ми мој стари учитељ појетике што-шта поближе о своме животу и занимању. Од нашег растанка, прокрсгарише он и Бабурин читаву Русију и час овде час онда беху у служби, док најносле, а то је од прилике гек од подруг године, не нађоше стална склоништа у Москви. Бабурину је испало за руком, те је добио месго као књиговођа у писарници код неког богатог Фабриканта. гМесто, које баш не доноси бог зна каку корист", нримети Пунин уздишући, „много посла а мало користи, . . . . па опет, шта зна човек, хвала богу и на томе! А и ја се пашгим да приватним сахатима или преписивањем по нешто заслушим, али на жалост сав мој труд остао је до сада на празно и без користи. Мој је рукопис, као што га се можда још сећате, од старог кова, не одговара данашњем укусу, па онда ми опет и у иогледу инштрукција у многоме уштрба наносе и ове моје хаљине, а после још бојим се, да за наставуиз литературе несамвише за данашњи укус, ето, тако вам дакле седим без сталног занимања." гДа, да, верујем, а и ви се одричете старих богова, па се обраћате к новима?"

пНо, а зар ви не, Никандер Вавилићу? Зар ви одиста још поштујете вашег старог Хераскова?« Пунин стаде и пружи руке у вис. „У највећем сгепену, господине мој, у нај— ве—ћем сте—пе—ну!" „А Пушкина, зар њега не читате, зар вам се он не допада?« Пунин опет подиже обе руке горе. „Пушкина?" повика он, „Пушкин је змија, у зеленом грању седећа, а славуљским гласом певајућа!" Докле смо се тако с Пунином забављали и по незграпном и цигљом иатосаном тротуару Москве корачали, и го оне вароши, која се назива „бела каменита", а овама у њој ни камичка нема, ниги је и најмање бела, Муза се непрестано уз нас држала и то са стране Пунину. Говоривши о њој назвао сам ју: ваша нећака. Пунин је неко време ћутао, чешкао је потиљак и полако ми рече, да он њу само тек тако својом нећаком назива, алн да му она неје никаква рођака, него сирота, коју је Бабурин у Вороиешу без родитеља и од чигавог света остављену нашао и однеговао; а што се тиче њега, Пунина, то је и он може исто гако својом ћерком назвати, јер ју као своју рођену кћер љуби. Не сумњам, да је и Муза, ма да је Пунин полако говорио, све добро разумела, што је он казао; јер се на њој приметити могло, како се једи и стиди: сен и боја наизменце се измењиваху на њезнном лицу; а трепавице и обрве, усне и јаме на носу нокрегаху се и дрхтаху. Све то беше красно, смешно и необично.

Најпосле стигнемо до „скромног гњезданца". И заиста човек мора за то гњезданце рећи, да је скромно, и више него скромно. Оно се састојало из једне поготову са свим у земљи уривене кућице, са кровом од шиндре и са четири мала прозорчића са сокака. Собњи намештај беше сиромашан, а боме и прљав. Између прозора и на њима висило је туце омањих тичијих клетака са шевама, канарицама, штигљицима и чизама. „Моји поданици«, рече Пунин свечано, а при том показиваше прстом на тице. Тек што уђосмо и гек што је Пунин наложио Музи да пристави самовар, кад се у исго доба и Бабурин указа. Мени се учинило, да је он још већма од Пунина остарео, ма да му је ход као и пре сталан, црте на лицу оне исте, само је већма ослабио, образи му усахнули, а његова црна брада прошарана је седим длакама. Он ме неје познао, а неје показао ни особито радовање, кад ме је Пунин именовао; само што је очима жмирнуо и што ми се поклонио, за тим ме је сувопарно и чисто омаловажавајућн запитао: да ли моја „стара" још живи — и више ништа. Изгледаше, као да ми оно његово понашање казати хтеде: „Посета једног племића за мене не вреди много, она ми баш ни најмање не ласка." Републиканац, као и пре! Муза опет дође; једна стара бака носаше за њом један досга прљав самовар. Пунин скува теј, наспе мени, као госгу, једну чашу, па онда Бабурину, Музи и себи. Бабурин сеђаше међу тим за столом, иодупрвши главу не обе руке и гледаше суморно око себе. Но при теју беше нешто мало разговорнији. Он беше незадовољан са својом службом. „Тврда ципија најнижег степена, а не човек", рече о свом принципалу; „његови подчињени нису у његовим очима људи — измети, који ништа не вреде; ма да он сам ире краткот времена неје био ништа боље. Оличена грамзивост; горе је код њега него и у владиној служби! Читава овдашња трговина оснива се ли на превари и обмани, и то је једино, што је одржава!"