Srbadija

Св. 11.

263

Дубоко ме је иотресла та капелица, којој је олтар плаво небо, са блиставим иконостасои, с милијарди.ма звезда... у којој су певиице ружнчаи џбунови пуни сла гкогласних славуја, _у којој је свештеннк срце човечије, пгго слуши свегу службу, говореКи језиком свију народа, осеКање.м... Па како су чиста, свега осећања човечија на овоме месту безграничне славе божије! 0 заиста само су тако вредна узнети се на неоројеним световима пред лице онога, који је створио земљу и море, који је створио човека с душом... У тај мах зачух близу разговор. Еад сам се обрнуо, угледам, где се једна гомила гостију упутила такође капелици, па како несам баш много рад да будем „интересантан", зађох у најближу шумарицу, где се не Ку морати мучитн да ми се на лицу друго огледа, но што ми у прсима кппи... Алн несам дуго премишљао, јер разговор међу дружиннцом, од које сам се уклонио, посгаде занимљив, па почех прислушкивати. — Боже мој! — зачу се нежан некакав женски глас, који се топио у сентнменгалности —како је дивиа природа! Мени се чнни да бнх најсрећнија била, кад бих могла ту живетн, а госнодари ових дворова оставише овакав рај, па одоше преко света, међу дивљаке!... — Ох госпођице — прихвати реч други неки глас, с голико горчине, и с гаквом ватром, да сам одчах познао да је беседник од оних младића, који би радо свет смрвили, што није онакав, како га они у својим узорима стварају: — ви се не бисте гоме чудили, да знате тога отрашног црва, што га зову славољубље. Не бисте се чудили, да знате како то чудовишге дан ноћ рнје у срцу човечијем, потконавајуКи му свако задовољство, сурвавајуКи свако друго осеКање, које би пре и безопасније усрећило човека. О госпођице, ви не знате тога демона, који је кадар човека претворити у нолубога, као и довести га на вешала... Да знате и најмање што о њему, не бисте се чудили што је човек оставио овакав рзј!... — Ох, млади пријатељу, та свет не би вредио ни луле дувана, кад би тако рђав бно, као шго га ви цртате! — одговори му један мало крупнији глас. — 'Га зар озбиља мислите да су сви људи гако себични, да само рад својега славољубља шго виспрено раде, а ни из какве више побуде? Душе ми, онда не би била особита част биги човек!... Што се мене тиче, ја верујем да има у срцу људском и светијих покретала но што је самољубива жеђ за славом, а то је: шежња иомоКи својим ближњима, оиши им од користи својим делима и својим животом! — Шта? Ви — ви верујеге у иоштење људско, после свега оног што сте нреживели?„. А го није ружно... ха, ха, ха! Дружиница оде даље, те несам чуо шта се још зборило о том предмету, с којим сам и ја гдекоју ноКцу провео... У тај махдође ми друг, напоказавшн ми часовник, рече ми да није много гренутака остало дисати у меканом, топлом приморском ваздуху. Ја га замолих да само још мало причека, па ношто сам још једанпут ирошао кроз све главније вртове, чисто гутајуКи погледом иебројене њихове дивоте, седосмо у барку па се огиснусмо од мермерних стуба присганншта мирамарског... Кад људе обузме силно какво осеКање, онн га исказују на различне начине. Неко бурним или тихим акордима на свирци; неко у игри, што га као вихор носи докле га не изневере чула, па је гако среКан у полунесвестици; некоу цр гањуили појетисању, неко певањем. И ја сам од оних људи нгго у узбуђењу певају од срца, не бринући се ни мало да л' им је глас мелодичан, или шго ће неко

пролазећи крај њега почастити га „пијаницом", „тишинонарушнтељем" игд. што певају за то, јер морају да певају. Кад нам се барка отиену од Мнрамара, кад бацих потоњи поглед на вилистане око њега, душе ми, прса ми тако набрекнуше, да сам мислио е ће се распасти, па за то и запевах једну песму, шго самје често певао међу стенама, у горама и ливадама, моје миле домовине... Али песма не беше силна као другдаш, глас дршћући малаксаваше, док ме са свим изнзвери.... На мору нема јека, јер су простори безгранични ... Човек, са свима својим исполинским идејама, са свима својим осећањима, за која мисли да су Вог зна како огромна, губи се у овакој огромности природе, као канљица у мору.... Сима АндрејевиК Игуманов. (В. лик на стр. 241.) Многи ће читалац радознало запитати: ко је тај Сима Андрејевић Игуманов? А ми му одговарамо: Сима \ндрејевић Игуманов, то је велики сриски добротвор, чије ће име у културној историји ерпског народа са златним словима бити записано, јер он је на просветне цељи у Старој Србији даровао преко 40.000 дуката. — По што је овим одговором радозналост наших читалаца још већма пробуђена, то им ево доносимо крагак живогопис тог честитог старине. Сима Андрејевић Игуманов родио се у Призрену 30. јануара 1804. године. Симин отац Андрија и мати Јана воде порекло од најстаријнх призренских породица. Сима је имао трн брата. Један од ових, по имену Апостол, покалуђери се и посгане игуман манастира св. Марка; огуд и Симу прозову: Иг уманов. Други Симин брат, који се звао Крага, ратовао је за српску слободу, и умрво је као војии капетан у Крушевцу, где је сахрањен код цркве више олтара. Трећи Симин брат звао се Пегар; и овај је ратовао за слободу. Он је умрво и сахрањен је у Тополи. Сима је књигу код свога брата игумана изучио, а за тим се одао на трговину. Доцније подигне Сима једну Фабрику на Бистрици, више Призрена, но Турци му ту Фабрику поруше. После тога он се пресели у Алексинац, па ту на ново заиочне своју радњу, но Зећир Ахмет паша упропасти му сав капитал, а Сима поведе с њим парницу. Ондашња српска влада заузимала се за Симу, али му после 1842.године „уставобранитељи" одрекну своју заштиту. У то доба умре Симини жена, а он оставиш без ичега отиде у Русију са својим синчићем Манојлом. У Русијн проведе Си.ма тргујући пуне 34 године. 'Гу се он обогати, те почне слати обилне дарове црквама, манасгирима и школама у Старој Србији. Његовом потнором буде подигнуг и оправљен манасгир св. Марка. У том на жалост умре му јединац Манојло. Он тада остави трговину и Русију, па се врати у своју постојбину, у Стару Србију. Са доласком Симиним синуло је и у Стареј Србији сунце просвете, јер Сима је од како живи у Призрену утрошио преко два милијона гроша (око 200.000 Фор.) на школе и цркве. У самоме Приз рену с.аградио је српску школу, каквој нема равне у целој турској царевини. За та пагриотска пожртвовања руски цар Александар Н. произвео је Симу Андрејевића за почасног грађанина престолне вароши Петрограда. Огро.мне су то материјалне жртве, шго их је Сима учинио своме роду, но још је већи његов марални утицај на његове саотачаственике. Ко год познаје друштвеие прилнке у којима Сима живи, тај ће морати признати, да је са.мо велико родољубље могло опреде-

лити тога честитог старину, да живи у месту свога рођења, где тако благогворно ради за духовни препорођај свога народа. Сима Андрејевић Игуманов, тај велики добротвор српског народа, потоњи је потомак старе српске породице, од које сусви чланови били чувени са својих родољубивих врлина. Дај Боже, да тај велики добротвор н просвеги гел. Старе Србије још дуго поживи у средини свога милог народа! Наше слике. (В. слике на стр. 245., 248 , 249., 253., 257 II 261.) Сва пажња наше читалачке публике обраћена је данас на Восну и Херцеговину. А како н не би, кад тамо наша рођена браћа љути бојак бију са Турчином, који му већ скоро пет стотина годинакрв на памукпије. Доста је народ трпео беде и невоље, дуго је живео у рапству и тами, а сад једва једаред куцнуо је час, зара већ свиће, н дај боже, што скорије синуло нашој браћи сунце слободе! Свагда нам је била брига, и свагда смо о томе водили рачуна, шта наше чнтаоце треба, и шга их збиља интересује. Не верерујемо да данас има и једног нравог Србина и Српкиње, којн би се могао за другу какву слику већма интересовати, ноза ликове вођа устаничких, за пределе, и за слике са бојишта, иа за то их у нашем листу и доносимо. * * * Друм из Дубровника у Херцеговину, — о коме је особито у почетку херцеговачког устанка много писано и говорено, — верно нам нредставља слика на стр. 245., коју је барон Малхус цртао. Друм овај или цеста, као што тамо народ вели, један је од најлепших, што воде из Далмације у Херцеговину. Он свезује Требиње с Дубравником, камо народ долази на пијацу са разним својим продуктима. Друм је скоро од самог камена, а таки су сви иутеви по Херцеговини, само што су тамо много ужи, и шго се често пењу на највише врлети. Турска влада не троши на путове у" Херцеговина ни једне паре годишње, па за то се сноро сви н налазе у врло жалосном стању. Ако се турској влади појави потреба, — као шго то често бива, — да овај или онај друм поправи, то онда мора сирота раја да ради и да издире, о свом круву и без икакве наднице. * "Н * Усшаници у Херцеговини, то је слика, коју на стр. 248. доносимо. Нама је Србима познато, да су Црногорци и Херцеговци најбољи српеки јунаци, но један ваљан војник, који је ратовао у Америци (у Мехици), у Африци (у Алгиру), и у Јевропи (у пољском устанку и у пруско -француском рату), тврди, да су Херцеговци највећн јунаци читавог света. Он је неко време пробавио у херцеговачком устанку, где је студирао четавање, и врагивши се из Херцеговине, приповедао је чигава чудеса о истрајносги и о јунаштву херцеговачком. Херцеговци су на делу показали, да су потомци Душанови. Слика, коју ми доносимо, верно нам представља једну чету, која тражи турску војску. Четовођа застао, па говори нешто своме војном другу, докле се чета међу тим прикупља. Оваке сцене честе су у данашњем устанку, јер устаници немају сви своје сталне логоре, него се са једног места на друго крећу, док не наиђу и док се не побију с Турцима. После битке онет се прикупе, па нагну на ону страну, одакле се надају да ће доћи турска војека. * * * У данашњем устанку у Восни и Херцеговини наће богаге грађе и песник и слнкар-