Srbadija

Св. 11.

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.

245

гласила, Читаво сам морао мислитн, да јој је при свој невољи мило било, да се преда мном покаже у новој светлости, у светлости образоване женске, и зреле, достојне жене једног републиканца. „Мој је старац", настави она, гумно млађи, него овај и онај млади човек, пре гогов да се жртвује .... али то не спада овамо." „Мени се чини, Музо Павловна", рекох ја, „да ви овде ипак мало претерујете. Ја познајем нарав ПарамонаСемеониКа и уверен сам, да је наклоњен сваком племенитом, поштеном осећању; али сам га с друге стране држао за практичног увиђавног човека . . . .

пПа . . . је ли Парамон Семеонић јако у тој ствари заплетен?" одлучих се најпосле запитати. Муза ми не одговори .... Гладно, дивље маукање зачу се с' тавана. Муза се стресе. — „Ах, каква је то срећа, да НикандерВавилић то није доживео! јецала је скоро у очајању. „Он није видео, како су ноћу његовог, нашег добротвора, можда најбољег, најпоштенијег човека силом ухватили, — није видео како су са честитим старцем поступали, како оу му »ти" казали, како и чим су му претили! .... само што је мали грађанин! И онај млади официр, што га је одвео у затвор, мора да је од оних бесаве-

смисао имало, док содносило на прошло доба, што се више не може накнадити. . . . Али сад је говорила садашњост! Моја главна брига је сад била, док сам покушавао да Музу умирим, да наш разговор на практичније земљиште изведем. Прво је требало разна извешћа набавити, да би дознали, где се управо Бабурин налази, на онда мислити, како Муза до какве заслуге да дође. Све то није било лако: није ту ваљало новчану потпору скупљати, него посла наћи, што је много тежи задатак. Отидем од Музе са пуном главом пданова. На скоро дознам, да је Вабурин одведек

Друм из Дубровника у Херцеговииу.

Зар он збиља не појми немогућност, шта више, лудост какве завере код нас у Русији?! У његовом положају, његовом стању . . . ." „Да богме", прекиде ме Муза са некако горким гласом, „он је само обичан граћанин, а у Русији се само племићима прашга, кад побуне чини, као например: устанак од четрнаестог децембра, кад је цар Никола ступао на престо . . , . јелте, то сте ви само хтели рећи?" *Па шта се онда тужите, кад то верујете?" хтедох јој већ одговорити . . . али се уздржах. „Па мислите ли ви, да је резултаг четрнаестог децембра гакав, да и друге подстиче?" рекох глаено. Муза сабра обрве. „0 таким стварима са мном говорити, узалуд је", читао сам као одговор у њеном лицу.

сних, неосетљивих вегрењака, као и онај, што је мој живот . . . ." Ту је издаде глас; дрхтала је ка' лист на грани. Тако дуго и трудно обуздавана јарост најпосле прокрчи себи пута, стара душевна патња, која се новим потресом опет пробуди, нехотице се проби. Што се мсне у том тренутку тиче, то сам се уверио, да је тај „тип најновије школе" са свим она стара нарав, која се од својих страсти занеги даје. Само је предмет, од кога се занети дала, био различан од оног из пређашњих година. Што сам при мојој првој посети за савршену резигнацију, за праву смерносг држао, што је управо и било — онај умиљати, снуштени поглед, онај хладни глас, она скромост и простога — све је то само један

у нретроградску тврђаву; истрага је већ почела, али се јако одуговлачи. Од сад сам виђао Музу сваке недеље дана по неколико пута; смела је неколико пута свог муша походити. Али баш онда, кад се најпосле очекивало решење у тој жалосној ствари, нисам био у Петрограду. Једна непредвиђена важна околност приморала ме је да отпутујем у јужну Русију. Тамо дакле добијем вест, да је суд Бабурина истина ослободио, али да му је административном наредбом одређено становање у једној западној гувернији Сибирије, куда ће га послати. „ Парамон Семеонић до душе није желио, да ја идем с њим", писала ми је она, „јер по његовим појмовима ни један човек нема права захтеваги, да се други за њега жртвује; али ја ствар друкчије посма-