Srbadija

СВ. 1.

11

они нроузрокују пропаст војске инђијскога цара. И наше камиле могу постати узрок паше пропасти/ Еако Мурат, тако и сви остали усвоје мњење Евреносово, и султан рекне: <( дакле треба у први ред пред пама да метнемо сгрелце, нека на десно и на лево дажд од стрела отисну, па онда нека у једанпут борци за веру завичу: Алах је највећи! и нека иасрну на невернике; те у тој ватреној борби или ће нама запасти венац победе, или ће нама запасти удео пека друга срећа . .. Свакако је к р а ј ж и в о ту — с мр т, а после ње о чему би још имали да се бринемоР Овим се свршп саветовање. Настане ноћ у очи видов-дана 1389 год. И тмина је војску била обастрла, да се ништа није видило, а ветар је западни од српске на турску страну страшно дувао и прашину носио. И кнез је Лазар у Самодржи на неколико дана пре битке био искупио стубове своје државе, који су му дошли, и с њима се световао; једни су му световали да се покори Мурату, а други, да се с њиме бори. Нешрија спомиње Вука Бранковића, да је у томе саветовању рекао кнезу Лазару: Ја ћу сам нрви на Турке ићи; не требам за то никога. }> Неки су говорили, да треба дотле ратовати с Турцима, док их непокоре, јер кад се искунила оволика војска, било би лудо и празно блебетање, да се укине непријатељство. Трећи су говорили, да је по све право да неодложе борбу, већ што је можно брже, да се у битку упусте Оиет су неки говорили, да треба најпре послати посланика Мурату, да видн шта Мурат хоће и да извиди, како стоји турска војска; кад се натраг врати и њима о свему томе јави, онда ће се на Турчина дићи, у кланац га утиснути, путове му пресећи, и кад не буде могаоизвести ни једног момка, онда ће га потући. Енез Лазар усвоји ово мишљење, пошље Мурату посланике и изда наредбу војсци. У једном оригиналиом писму, које се налазиу Јордана, кнез Лазар јавља своме једноме крилном заповеднику о стању ствари, и завршује писмо речма, да он ништа о томе не казује никоме, да се то не разгласи, и да не дочује Андрејаш јер <( предана будет (ова наредба) Андрејашом везиру тракиском/ Посланици српски оду Мурату и јаве му ово: «Ја сам Лазар за бој спремаи. Нека султан удара, акојуначки мисли, да не буде, да сам узаман дошао. х Султан одговори: (< Још Лазар није осетио мача османскога, — сада !е га огледати. ;> За овим нареди,' да посланике проведу кроз турску војску, како би им страх у срце улио. Док је Милан Топлица прегледао турску војску, дотле се у српском логору свршавале и сазре-ле интриге, нама свима познате, што прича наш народ и тврде староставне книге. Топлица се врати у српскн стан и по речма турског летописца Нешрије, кнезу Лазару, који га прими у већу с војводма, рекне: <( Господару, турска војска није тако силна, како се говори; видио сам је под оружијем; не треба је се бојати/ а за овим исприча му разговор с Муратом.

Чувши то кнез Лазар запита војводе: ^Да ли не би било згодно, да одма ноћас на Турке нападнемо?® — (< То би за иста било добро >:> одговоре сви, осим великога војводе Вука, који по речма Нешрије рекне: <( Зашто господару да плашиш те Турчиће — и шта је то, ако на толико Турака у једанпут ноћу нападнеш?. .. Сутра ћемо их појединце живе похватати, једне ћемо сапети, па продати, а друге поубијати и крв њихову са црном землом смешати/ Ова мисао буде усвојепа, да сутра, на видов-дан ступе с Турцима у бој, и кнез Лазар позове. на господску вечеру војводе, где су <( седећи, вели се у нашој староставној књизи, кнежеви и војводе много и мпого разговарали о издајицама царства, о Андрејашу, и другима, а највише о в Балши.* На то кнез Лазар, по наговору Вука Бранковића великог војводе, како га у своме писму назива сам Лазар, устане и назове Обилића издајицом са његовпм друговима. Милош плане, рекне цару, да му невера седи до колеиа; по речма турског историописца Нешрије, рекне киезу Лазару: <( ја идем да убијем тускога цара — и имао је у за се сакривеи ножР устане он и сви се разиђу. Иоћ је била мрачна, ветар је страхотно дувао. Исти Нешрија прича <( да су неки Срби те ноћи вино пили и свако добро уживали. Један је другоме хтео Турке продавати; било их је, који су при випу по десет пута Турке препродавали; сваки се у пијанству хвалисаше.* Сваки је Србин носио по једно уже. Једни су зборили, да је њино уже дугачко тридесет лаката, а други су одговарали, да је њихно још дуже: (< гледајмо, да их живе похватамо и ужетима повезујемо/ Неки су говорили, да је Турчин горонадан и неће га одржати уже, <( него ево ја имам ланац, њиме ћу Турчина оковати/ Док су неки у војсци такве маните разговре водили <( иеверни људи, каже Мијаило из Острвице: у војсци су разпростирали страх и плашили војнике, како би им ушао страх у срце; а Нешрија додаје, дајете исте ноћи некакав неверан злосретко ходао и говорио по српској војсци, да он никада није видео, да су Срби Турке путали и везивали, већ је видео, да су Турци Србе одводили у ропство. Бојим се да вас неће и сада Турци вашим веригама спутати и са собом у ропство поодвађати/ — ћути, проклета лудо, остави се такве беседе, рекао му некакав српски војник, јер ће кнез чути и погубити те! }> Тако је проведена ноћ у очи видовдана 1389 год. у обе војске. У турској војсци видимо јединство (< једну мисао*: ни царство, ни новац, ни имање није ништа вели Мурат: ни сам дошао због слугу и робља, него да се удворим теби вечни боже и вечна правдо. 8 Из овога се види најбоље какво је било религијозно одушевљење код Турака. Како је било код Срба ми смо казали. (Свршиће се.)

СТРАСТНА НЕДЕЉА. (ОЛДОМАК.) Архангел Гаврил, Срдашца чиста, У божјем храму Подиго гдас: Спомиње грешну Земаљску таму, И моди Христа За грешие нас! Архангел Гаврил, Премудра чела, По храму кади Уз диван иој: Мученом Христу Рад би да сгради Од свете песме Жртвеник свој. Архангел Гаврил, ' Свећеник мми, Смерно је клеко На ледни кам; И канон чита: <( Небесној сили У срцу, људи, Дижите храмР Архангел Гаврил, Достојник неба, Сребрним крил'ма Отвара двер'; На иричест зове Ком' причест треба: Са оцем мајку, Са сином ћер! -1- ЈОВ&Н ГРЧИћ-МИЛЕНКО.

НАРОДНО СУЈВВЈВРИЈЕ или врачање, слутња и баЈање. *) Скупио и описао ВУК ВРЧЕВИћ.

ДИО ПРВИ, ЧАР08АЊЕ 0 РОДИШЊИМ ПРАрнИЦИМА, а.) БожиЂ. Ко је иоље у нашему народу живио, он зна, да је божић највесели народни празник, као што Руси и Грци по црквеноме правилу и уставу држе ускрсење. Томе је главни уз рок, што народ зими почива без икакве тежачке радње, и да је све у кућу унио, што му је љето уродило; што од божића до Васиљева дне (мали божић) непрестано једни код други иду, и ту се без мјере једе и пије, *) У предговору вели писац ово : Ову збирку народног сујеверија, ја сам од 1839те године започео у записник биљежити, пајприје по Боки которској, ђе сам се родио, па кроз Црну гору у вријеме мојега онамо живовања, као сакретар кнеза Данила, и по Далмацији као чиновник далматинског намјестништва, а попунио је кроз последњу десет годппа мојега пребивања у Требиње, ходајући по поглавитим мјестима Херцеговина ; као шта сам кроз ове четири народа скупљао све друге народне умотворине, од којих су нека већ наштампана у Бечу и у Биограду, а нека ми јошт у рукопису леже. Ову збирку нијесу ми допуштила многостручни службени и домаћи послови да је до данас у прави ред препишем; а о садржају ове књижице показујеје њен наслов, без да икакве коментације о ствари правим, осим само то да све и сва и дан данашњи вјерно у народу живи, и зато сам се побрипуо до нам ни ово не би пошло изгубљено, него нека се овако скупљеио јер ако неће свакоме на корист бити, ано ће некоме забавно. Може бити да јошт у све крајеве има много овакови сујевјерија, која ја нијесам био у прилацп да чујем; а да и свуда по удаљеним крајевима нарот.