Srbadija

СВ. 1.

био сад српски. Но кад та прва срнска револуција пропаде са неслоге сриских воЈ>а, иаде и Београд оиет у руке 'Гурцима. Други српски уста нак нод Хаџи-Нроданом оста без успеха, а трећн иод Милошем Обреновићем отера Турке из Србије, осим градова. Бомбардање Београда иод кнезом Михаилом јошје свима у живој памети, а посљедица тога беше, да Турци морадоше и градове напустити. Данас је Београд не само глава, него и срце Србије. Онје даиас средиште српске книжевности и образовања. Имаде доста средњих и виших школа, и то две иолуђимназије, једну целу ђимназију, једну целу реалку, војену академију, велику школу са три факултета (правничким, филозофским и техничким), богословију и вишу женску школу. У Београду је и дивна народна библијотека и музеј, који је најбогатпји старим српским новцима. Кнез Михаило је подигао <( народио позориште*, које ће се скорим моћи мерити са најзнатнијим позориштима. Ни на друштвима не оскудева Београд. Ту је (< српско учено друштво*, (< Друштво за иољску привреду*, (< Лекарско друштво*, и (< Женско друштво 8 под покровитељством Кнегиње Наталије. Од |ачких задруга да споменемо „.Побратимство^ велнкошколаца. Осим кнеза српског, у Београду је седишге митроиолита и свију цивилних и војничких влаети. И новинарство је у Београду добро застуиљеио, јер у њему изшазе седам српских новииа; а од штамиара да споменемо највећу српску ^државну штампару. 8 Од четири цркве је у граду 4 Ружица*, коју толико спомињу народне несме. За време турског господовања, служила им је као барутана, а кад су 'Гурци и из градова протерани, опет се у њој (< поје летурђија*. Као што рекосмо, од како неста са градских бедема турских топова, Београд се очигледно развија и полепшава, а сад већ има до тридесет хиљада душа у њему. Надајмо се, да сад започиње ново време за Београд, а и ново доба за цео народ српски. Слике из Старе Србије. (В. слику на стр. 12.) Ни о једној српској земљи не зна се данас тако мало, као о Старој Србији. Томе су истина криве разне околности, али свакако је већ крајње време, да се једном почие озбиљио на том радити, да томошњи народ, његов живот и обичаје .упозна и остало Сриство. У новије доба већ је нешто на том рађено, и то са великом вољом и љубављу, али жали боже са мало успеха. Но то не треба никога да заплаши, а ми ево достарали смо се, да бар упознамо наше читаоце са типима и с народном ношњом у Старој Србији, а један принознат српски књижевиик, који је онуда путовао, обећао нам је, да ће за наш лист написати неколико путничких црта, те ћемо тако бити у стању, да бар доиекле упознато наше читаоце са Старом Србијом. Ми у овој свесци иочињемо доносити слике из Старе Србије, па по што саме слике лица и народиу ношњу најбоље показују и описују, а и онако се о томе не да много што писати, то ћеме ми сада у почетку да проговоримо неколико речи о Старој Србији, а доцније ћемо само доиосити слике по реду. У Старој Србији, а особито у скадарском нашилуку, живе данас Срби православни, Срби католици и Срби мухамеданске вере, а има у Старој Србији и правих Арбанаса, чиј се језик све већма и већма шири. Стара Србија беше завремена српског цар ства чиста српска земља, једна вера и једна народност, но доцнаје иеки Срби примише мухамеданс-ку, а неки католичку веру. Турчење је отпочето од половине XVI. века, а дотле беху сви у Старој Србији провославни, као што то сведоче силне задужбине, почињући од цркве св. Срђа сниже Скадра, коју је из нова градила српска кралица Јелена, па све до главне цркве у престолници миридитској Вароши (Ороши). С једне стране због турског насиља неки се потурчише т. ј. примише мухамеданску веру, с друге стране неки се због уплива западног, а наиме због насиља млетачког поунијатише. После пропасти пећ-

ске српске иатријаршије, доћоше у Стару Србију грчке владике, те почеше иемилице српски народ глобити, а тиме нагнаше свет да пређе у католичку веру. Оии Срои што се потурчнше, ночеше да говоре арбанашки, те се тај језик мало ио мало код њих одомаћи, а и они, што примаше католичку веру, за разлику од иравославних, почеше усвајати туђ језик. То беху узроци, шго се српски језик и нравославље почело да губи у Старој Србији. После тога дођу тамо језуите и отпочну своју радњу. Данаске је број језуита тако велик у Старој Србији, да на сваки 17 душа долази по 1 језуита. Највише страда у Старој Сроији народ православневере, које, што нх Турци иајвећма мрзе, које пак, пгго су им свештеници ирости и неизображени, а Грк митронолнт не само што их не узима у заштину, но их гони н глоби. Докје био руски конзул уПризрену било је боље, но како Руси укинуше тамо конзулат, српски нравославни иарод трпи и од Турака, и од Грка, а и од католика. — Ми доносимо ево 4 Срикињу мухамеданске вере*, а као што рекосмо, донећемо још неколико слика, које верно предсгављају како лица, тако и новију, а и старииску иародну ношњу. РАЊЕНИ ДРНОГОРАЦ. (В. слику на стр. 13.) Живо се сећамо оних красних дана, кад јс оно прошле зиме словенска уметност славила победу над немачком, и то у сред немачког града Беча, а у двема уметничким кућама. Са једне изложбе однели су лаврове веице иољски уметници Брант и Матејко, а у другој изложби хваљена је и слављена је слика чешког сликара Јарослава Чермака. Та дивна слика беше најлепша у обе изложбе, а мотив јој бешо из црпогорског живота. —«Да ли сте видели <( Рањеног Црногорца* од Чермака?^— То пнтање могао си тада често чути у свим круговима, који се поле интересују за сликарство; а опи, који ту слику дотле нису видели, употребиће прву прилику, да оду у «уметничку кућу, * и да. виде Чермоковог <( Рањеног Цриогорца,* о коме се тада у Бечу толико писало и говорило. Критика је до неба уздизала слику Чермакову, а публика је с одушевљењем говорила о (,Рањеном Црногорцу\ Том приликом признаће бечко јавно мњење јуиашиво српском, а велик напредак у култури чешком и нољском народу, али да богме — само при таким приликама. Но прошла је од то доба пуна година дана, шта се и пгга све за то време није збило и десело, но данашње прилике у Босни и Херцеговини живо нас нотсећају на <( Рањеног Црногорца* Чермаковог, и ми ту красну слику ево доносимо сада нашим читаоцима. Треба да се сетимо браће иаше што се боре и што гину за слободу. треба, и опет велимо, да пх се сетимо!... (< Рањени Црногорац 5 ' је једиа од најлепших слика Чермакових. Ми смо већ једиом приликом напоменули, да је тај славни уметник темељно проучио живот, обичаје и пошњу иашег народа у Далмацији, Црној Гори и Херцеговини, а то ево потврђује и ова најновија слика његова. Чермак је својим очима гледао борбу Срба са Турцима у херцеговачком устаику год 1863, и тада јескицирао поједине моменте из тог устанка; он је својим очима гледао, како се носе рањеници, и тада је још поникла та мисао у њему, да наслика ^Рањеиог Црногорца*, кога је доцнје у Паризу насликао. <( Рањен Црногорац* је дакле верна слика у сваком погледу, и скоро могло би се тврдити, да то елавно дело има значај историјске слике. Ситуација те Чермакове слике веома јепроста и обичиа. Кроз узан кланац носе двојица иа носилама једиог тешко рањеног Црногорца, С једне и с друге стране жене и девојке, које баш иду на извор по воду, уклониле се на страну, па гледају с поштовањем и с болом на рањеника. Читава је подела слике така, да нам поглед и нехотице мора пасти на главну особу, на рањеног јунаке. У слици је тако вешто скраћеио тело рањеника, да се зпаоци уметности не могу томе доста да надиве. Лице је рањениково бледо, а израз је на лицу миран, само што му из очију го-

вори заустежући бол. Руке му пзнемогле, но то је Чермак тако природно насликао, да то свако, које ту слику видео, не може доста да нафали. Врло је красно насликан међу осталим особито онај дечко, што одозго иде и водп јеиог рањеника, а гледа на седог старца. Још два борца силазе се доле; једном је лева рука рањена, а он је држи с десницом. Са свим горе иење се један Црногорац и гледа, да л' се кланцу како год не приблнжују 'Гурци. Жене и девојке, што с једне и с друге стране стоје, праве су јунакиње, а лепе, високе и стасите. Та красна с ика Чермакова, са неколико особа верпо нам представља велико поштовање јунаштва у црпогорског парода, а оиај онако достојно изражен бол на слици,чието пам говори: тај је рањеник велики јуиак црногорски. У колико нам је жао, што је она дивиа слика Чермакова (< Робле херцеговачко* отишла у туђе руке, у толико се више сада радујемо, што је <,Рањени цриогорац,* својииа Мецената Штросмајера, а ио том хрватског народа. Коњички скок. БР. 1. а)

пла-

ли-

~ће

Крај

ћа!

про-

ку-

мла-

срет-

гроб-

За-

II ом

на-

дост

ли-

шли

ми-

ка-

та.

то-

ће

на

За-

ни-

ни

ле-

ко

мо-

ну-

ле-

ко-

ће

Са

га

цве-

по

зи-

& 1 3°

злат-

да-

це

Бр-

на

Све-

га

со-

та,

да

злат-

пла-

мо-

с у-

ј а "

ће

жи-

за-

ни,

н а-

ка-

га

За-

то

б)

ра-

за-

би-

В У

Здро-

ћу

жа-

сло-

ми

со-

на!

да

ти

За

би-

Ј а

ила-

ти

За-

иа

не-

Г У~

бо-

о :

Ко-

ће

ма

На

ће-

туж-

ће

еве-

чем

стру-

пла-

сла-

смо-

Што,

ДУ

ко

на

Ј е ,

ре-

на

ка-

се

Па

Под

том

па-

бии,

ста-

сти

ни-

к'о

о ! ...

Та-

те-

мо-

сам

Ср-

иа,

ко-

Р е б у с. Бр. 1.

ВЛАСНИК И ИЗДАВАЛАЦ СТЕВАН ћУРЧИђ.

Имена оних, којп реше ребус и.чи коњички скок. штазшаће се у другој свесци. ОДГОВОРНИ УРЕДНИК ФРАЊА ИТАЧОВСКИ.

Бугарска штампарија Јанка С. Ковачева у Бечу.