Srbadija

Ов. 5.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

са четом од 100 људи и Маловић са другом стотином. Сложно Срби, из подигнутијех ноћу шанчева, стану пуцати из пушака на тврђаву, не 6и лч поплашили Турке и принудили без погибиЈе на предају, јер није лако било освојити без топа Безује. Шанчеви су тако били близу саграђени, да су Срби погађали кроз пушкарице и »бијали Турке у затвору. Али ипак Турци се не хтједоше предати први дан. Кад би други дан, Срби приготовише неку справу, начинише као малу кућицу од дебелијех дасака, предњу страну набише вуном и оклопише гвожђем, тако, да зрно пушчано није могло пробити, пак подметнуше колица, како ће лакше турати нанријед ову кућицу. Пошто је справа приготовљена била, уђе у њу 60 по избор војника, узму са собом потребито, те се лагано упугише турајући кућицу пут врата од тврђаве, да их лагумају или запале. Чим Турци опазише да се Срби примичу тврђави, оборише жестоку ватру из пушака. Али кад вићоше, да кућица не узмиче, нити стаје, него се све ближе примиче, Туцри се иренадоше, те истакнуше бијелу заставу, као знак предаје. Срби једва и дочекаше да без погибије освоје ону тврђаву, која им је на иуту стајала, за то одма нриме Турке на вјеру. Срби заузму Везује и на1>у 60 топова џебаие и 80 товара хране,Турака нађоше живијех ]60, којеСрби све пуш ге слободне, али без оружја на овај начин: с једне стране врата од тврђаве стајао је Сочица голом сабљом, а са друге стране Хаџић, исто са сабљом у руци, они су укрстили сабље тако, да су Турци погнуги морали проћи иснод њиховијех сабаља, за знак да им живот поклањају. Када Турци овако изађу, Срби заузму тврђаву, изнесу све из ње, те је запале. Исги дан освоје Срби и запале још двије куле близу Безуја и заробе 20 Турака, које живе пушге. 29. и 30. октобра и 1. новембра била је тродневна битка на Муратовици, ће су Срби сјајну побједу одржали над 25 табора аскера под заповеднишгвом Шевкет-паше. У овој крвавој бигки Сочица је заједно са Пеком Павловићем, Зимонићем, Бачевићем, Вулом Хаџићем , Драгом Ковачевићем и осталијем храбријем јунацима ночинио чуда од јунашгва. Није шала, три пуна дана трајала је ова крвава борба! Ту је погинуло на броју 1345 Турака, осим мноштва рањенијех. Али еу и Срби платили скупо ову сјајну побједу, јер осим што изгубише до 100 храбрије соколова, ту паде и чувени јунак Вуле Хаџић, коме име умријети не ће; док је Српства и српских гусала пјеваће се витешка дјела и слава Вулова, На Мураговици отели су Срби сав тајин, што су Турци гонили из Гацка у Горанско, и повратили срамно Шевкег-пашу са његовом силом и ордијом, који је ноћу побјегао, осгавивши буљук Турака да пуца и тиме прекрију бјег војске. Истина ови су сви главом платили, али да није била магла и ноћ, не би ни остала војска онако избјегла. 13. новембра Сочица измами Турке из твр1>аве Горанског, те им посјече 10 глава и сувише убије 12 Турака. 30. новембра нод планином Голијом у Вншњића-Долу, за до тада показану храброст, вјештину и јунаштво, буде Сочица изабран од своје војске за војводу. 1200 присутнијеххерцеговачкијехвојника једногласно наименују Лазара Сочицу војводом Пивскијем и уз одушевљено „живио", онале по три пута из пушака, као знак опште радости и весеља. Сочица згодном бесједом захвали народу и војницима на толиком повјерењу и ночасти, прими поклоњено му војводсгво од народа, као од највеће власти, и обећа, да ће и од

сада, као и до сада радити, да иодпуно онравда толико повјерење, шго му данас војници својевољно подарише. Заврши свој говор са „живио народ, живила слобода, за коју се ми данас боримо, дао Бог да нам наш рад уснјешан буде." 11. декембра РауФ -паша и Дед-ага Џенгић су 20 габора низама наиадну на војску војводе Лазара Сочице и војводе нопа Богдана Зимонића на Крстцу. Лазар са јунаком Зимонићем храбро дочека Турке и побије се шњима.Тује крвави бој трајао пунијех седам сати, али Србаља бјеше мало, само 800 војника, а Турака сила са убојнијем топовима и кумбарама, те Турци продријеше и унесоше гајинуНикшиће. Истина, Турци у овој би гки изгубише до 700 војника, али и Срби онај дан запамтише, јер се рани и погибе до 60 добријех јунака у оној крвавој битки. Једина је утјехаСрбима била, шго онај дан ранише Дед-агу Џенгића, од које ране кашње је умр'о код Стоца идући у Сарајево на видање. 15. декембра војвода .1азар око тврђаве на Горанско дочека Турке, те убије 12 низама, а остали побјегоше и затворише се у тврђаву. 20. декембра војвода Лазар са дружином примакне се око Кршље на Црквице, те посјече 10 Турака, запљени 300 оваца, 40 коња и говеда, и ухвати жива издајицу Филипа Бабића. 23. Фебруара 1876. г. војводе: Сочица, Пеко Павловић и Симо Бачевић, стриц пок. војводе Максима, разбију Турке по други пут на Муратовици. Турци бјеху крадом пронијели гајин у Горанско, ге се мирно враћаху у Гацко, и не помишљајући да ће их усташи дочекати. Али Срби под Голијом дознадоше да су Турци прошли пут Горанског, те нохитахпе не би ли ђе сусрели Турке. На Муратовици опази војвода Сочица да долазе Турци, те нареди својима, да их дочекају и заметну бој доклен приспије осгала војска, јер сви војници не могаху на вријеме стићи, будући се трчало ко ће прије доћи, да не би Турци прошли. У понеђељник у чегири сата послије подне бој се заночео, а нрекинуо се у један сат послије по ноћи. На Муратовици и околини било је тада снијега за човјека висине. Око подне до пред вечер снијег се обично малко размрзне, а ноћу и јутром је слеђен. — Кад су Турци прошли на Горанско, могло се лако ићи, јер је снијег био смрзнут, али кад су се враћали, на муци су били са коњима и гоповима, јер би им пропадали кроза снијег. У то нанадне ихСочица, Пеко и Бачевић са три стране, те се Турци нађоше још на горе чудо. У почетку боја брањаху се добро из пушака и гопова, али кашње малаксаше, те оставише коње и топове, нагнуше бежјаги ко је боље могао. Срби јуришом поћерају Турке све до Литника, ђе су куле Дед-аге Џенгића. На Муратовици одржаше Срби најсјајнију побједу, ту задобише два топа са мазгама и цијелом опремом, занљенише све коње јахаће и товареће, уватише три буле мудира Горанског, посјекоше 817 глава турскијех. А од Србаља може се рећи, нико не погину, само иет мртвије и седам рањенијех! Није ли ово задивиги се? Није ли за невјероватн? Али на жалост туреку, а радост ерпску, ово је потпуна истина, што може посвједочиги чега Талијанаца капет. Волантом, чета добровољаца: Руса, Чеха, Турака, Грка под капет. Василијем Јановским, који су сви виђели погибију турску, као учасници оне нечувене побједе.*) *) У бојевима Срби Херцеговци обично заузту метеризе. које еати ограде од камења, а у Херцеговини иша га доста. Из метериза они нишане на Турке, на ђе гође, ту погађе еваки. При том ријетко се деси, да двојица гађају једнога, него обично узме на око сваки свога. На нротив војска се турска не крије, нити гађа нушкош, него онако пуца, на ђе погоди да погоди. Турци кад оборе пиотуном, надају зрна као туча, па да нијесу устанги у закионима, ко би шогао остати ? При тога

У овом боју, као и у свакоме, Сочица је показао силно јунаштво и вјешгину војничку, а тако и Пеко са Бачевићем; овђе је сваки од њих посјекао по два Турчина. Овијем је у кратко до сада обиљежен живот Лазара Сочице војводе Пивског. Унаприје може бити још доста славније дјела његовије да се забиљеже, за то остављам мјеста за допуну. У Ерцег-Новому, 1. марга 1876. Јово НакиНеновиН.

Бранко Рајии. (Види лик на стр. 69.) На бојишту српскоме нало је за ово годину дана више народннх бораца, а смрт — тај неумитнн суђаја — угасила је свећу живота уз више других честитих чланова сриског народа, и Бранку Рајићу, у најбољем цвегу свога живота. Бранко Рајић, рођен у Панчеву 1840. године, свршио је шест гимназијалних разреда у сремскимКарловцима, богословију уВршцу, а након тога седми и осми гимназијални разред уОсеку, а свуда беше међу првима. Отац му беше свештеник у Панчеву, а то ће но својој прилицн бити и узрок, да се и Бранко одао том чину. Год. 1864 произведен је за ђакона нанчевачког, постао је исте године супленгом српског језика у тамошњој реалци; али Вранку, тежећи за науком и просветним унанређењем свога народа, не беше цил, да дође до какве добре нарохије, као врли члан свога народа, неуморно трудећи се, положио је у Вечу проФесорски испит за сриски и немачки језик, те тако постаде правим проФесором панчевачке реалке. —Са ретке ревности и тачности у својим дужностима, са свога поштења и мало више наглије нарави, беше он строг, али и савестан у вршењу свога учитељског позива. Познавајући околности у којима се налазаше поверен му српски подмладак, радио је на томе, да све што је наше не буде лоше, а последица тога овенчана је тиме, што је више ваљаних млађаних снага, задахнутих народном мишљу, народним унапређењем, за времена његовог учитељовања изишло из речене школе. Удоста бујној борби народносних права, истицаше се он међу прваке, а својом љубазношћу и врлинама, —које суостале засађене у срцу његових познаника и пријатеља, постицао их је у свакој даној нрилици на озбиљан рад.Бранко дакле осећаше се голико самосталан, да је веран остао започетом нравцу, ма да му је сметао круг колега с противним мнењем и положај своје зависности. Тиме се показао као чврст карактер а добар родољуб. Као браниоцу народносних нрава на пољу просвете, одузеше му проФесуру усљед гадних опадања, а шта више и саму кривичну истрагу поведе државна власт против њега. Прођоше две годнне, Вранка невина прогласише, али проФесуру му не хтеде министар повратити. Лишен тиме своје субсистенције, није малаксао Бранко, него је и на даље радио у корист народа, а пријатељи његови прихватише га и настојиваху уредна војска турска стуна не гиедајући мртве ни ран»ене. преда се, а кад бјежи не обзире се 4 нити више пуца. Уз то усташи су особито вјешти примакнути се турској војски, свј од камена до камена зак чањајући се примакну се тако близу у да, кад потегну ханџаре и јурише у Турке, они се смету и збуне о.10ј хитрини, те се не бране више, него бјежи безикаквог реда, куд који може, алп Херцеговцу није лако побјећи. Тако у сваком боју погине сила Турака, а Србаља обично мало, и то иајвише Србаља ногине сијекући живе Турке. Не &е Херцеговац да из далека убије 'Гурчина, него трчи за њиме доклен га стигне, на га посјече. За то нарочнто, кад сам овђе набројао бојеве у којима је војвода Сочица судјеловао, нијесам умногијем споменуо број погинулих Србал.а, јер је тако незиатан, да у више бојева није ни било мрт. није, него само но који рањен.