Srbadija

Св. 1.

СРБАДИЈА, илустроЕан лист за забаву и поуку.

7

Мучи! . . ћути! . .намераје Као стена моја тврда, И кренЈтн прије Ке се Каменита она брда, Него да ју не извршим Већ срамно да руке кршим! Но, Тубаре, срце моје За девојком једном бије, Дуж широке Тане реке Што је нема убавије; Арминова то јо Керка, Нелорука дивна Ута Тајовита, лена гора Ио којој ми душа лута. Она мишља, за Комалом Рука моја СЈЗе брнше, А КомалЈ веК одавна, Већ одавна сахранише. Кад је моја мула зора, Да сам оч'<> мреко мора: Тушила је, јадовала, У песми ме сномин.ала Пред певцима кад је сгала. Па реци јој, кад се вратиш, Да не туши лепа мома, Да ће вавек моја бити Ако сретно одем дома!" Тако Фротал Тубару збораше И одважно на мегдан се крен\. У том трену уздануо неко, Уздаиуо горко и очајно. То је главом лепа Ута била, Што ј' у мушко прерушена руво У војнике Фроталове стала, И пратила сваки коракл.ај му Не плашив се боја н мегдана. Али сада, кад оиази драгог На јуначкп да се мегдан спрема: Задрхта се, од муке претрну А убојно од жел.еза копл.е Испустила од страха нз руке. Мирисаву расмлела је косу, Из дубине срца узданула И љубазно погледа Фротала. Девојка је беседити хтела, Ал снага ју изневери худа, А језнк јој у оков ее стег'о. Кад је «1>ин1'ал чуо барда, Како куне, како претн, Вас у гвожђу гњевом оде Па ко муња, или хала Пустио се на Фротала. Засинуше, зазвекташе Тврде сабл.е крвождере, Ужасно је било глаги Кад стађоше да се мере. Али дорда Фингалова УаФијукну као змнја, Те расцегм! на две поле Штит и оклоп у Фротала. Гологлавке Фротал стоји Чекајући смрт ужасну: Другом крају, завичају Да му носи младост краспу. Невољнички завриштала Ута И закука милосница верна. Сузе ронн низ млађано лице, На се спусти са зеленог хума Тврдом сабл.ом у десници руци, Да с' Фроталу на невољи нађе И брани га од смрти ужасие: Ал грмови стогодипјљн густи Не даше јој да до драгог доће. Тад далеко вргну си девојка Тежак оклом и комље и кринку, Те удари у очајан врисак Дугом косом земл.у мшбајући. Чувеи Фингал саучешћем иел.пм Гледао је белогрлу мому, 'Ге он спусти ђорду уздигнуту. У очима суза му се јави, Па сагнув се, овако збораше: „Владаоче рековите Соре, Фингаловог не бој се оружа; Сабл,а моја јоIм се никад није

Укаљала с крвљу рањеника, Или баш на јуначком мегдану Побеђеног честигог владара. Нека кличе од радости веље Вас ти народ по широкој земљи, А девојка, Ута мнлогласна, Нек те грли и огњено л.уби! Тако младог зашт' да те сахраним Влада .Јче рековнте Соре?" Тако рече Фингал племенити И већ, ено, диже се девојка Те Фроталу крочи љубљеноме. Дуго, немо стајаху пред крал,ем Устрављени верни љубазници, Као до два дрве га висока На лнвади зеленој н шарној Кад лагани исподсунчаницн Уморено доле се носаде А но лишћу на дрвима лепим Прамаљетна роса загрепери. „Поносита Арминова ћерко, С тога ли си, лепого девојко, Оставнла плаву Тору реку, Да на сабљи од Фингала краља Побеђено видиш твог јунака? Од моћие сам руке мао, мо.мо! Још витеза није таког било Да савлада твога милосника! Славни крал.у добрнх Морвенаца, Ужасаи сн на сабљи н комл.у, Ал ван боја прикладан си сунцу Кроз облаке кад си сима зраке, А роснаго н шареио цвеће Небу дигне гнздаве сн главе, Што их лахор мирисазн нија! Да си са мно.м у Сорн, Фннгале, Бохату би теби дао софру. Сви будући од Соре владарн Чудиће се твојему оружу, Славећ' твоје име моносито. Од радосги кнмеће им срце, Кад се сете славе вековечне Ратоборннх оцева си старих, И моћнота Фингала владара." „Мој Фрогале — Фингал одговара Твог племена слава ће се чутн: Е так вих док имајунака Име ће им у песмн да живи! Ал краљеве, којн своје ђорде На кукавце дижу само љуте Каљајућ' их крвљу нејуначком, Неће никад омеватн мевци, Нит' ће им од новог нараштаја Когод знаги за гробове тавне. Па кад дођу са плуго.м орачн Те узору гробове им мрачне И ту ђорду захрђалу иађу, Овако ће за себе да кажу; „Овде какав владалац почива, Али нме тама му покрива; Барди га у песми не певају Заборав му вечну крије сгају. Хај'д, Фротале, мочаст ми поклонп Хајде са мпом граду Инистонн, Па н Ута љубљена ти мома Нека дође под кров мога до.ма, Нека сине од радосги веље ,1ице наше кад зачне весеље!" Фингал диже убојнто копље Па поносним отишао гредом. Капије се отворише шнром На поносном Кариктури граду, Где се лема слава отпочела. Запеваше барди художницн, А радост мо тре.мови заблиста. И Улин је моиевао л.упко Ударајућ' у жице од харФе. Лена Ута замоли Улина, Да јој тужну какву месму каже. Ноток сЈза паде јој нпз лице, Кад о тужној Кримори ') девојци Ринваловој милогласној ћерцн Из предела хучне .1оте реке, Стаде Карил месму да нзвија.

*) Жепскиња великог духа — 2 ) Мушко ише, л.^бак глас.

Дугу нричу и тужну и милу Задовољством Ута слушала је. К р и м о р а. „Ко је онај што долази Са оглавка ш го се слази, Као облак на западу Кад му пурпур-ризу даду? Ил какви су они гласи Јасни, чисти ко таласи И љубазни, као мила Звучна харФа у Карила? 2 ) То је Конал, драган мој, Ал чело му тужно, хој! Зар племена Фингалова, Зар већ нема више? Ил зашто ти с чела рука Ту маглу не збрише? К о н а л. Фингалово млеме живи! Ено чете соколова! Као река вечног луча С богатог се враћа лова; Јарко сунце, што на небу сија Од штита јој светлостн добија. Као пла.мен огљена је Васиона цела зна је. Али Даргов сабл.у паше, Радосги су кратке наше. Нашем краљу, нашој лози Погибија вечна грози. Дико моја, тешко теби, Све ће Даргов да исгреби! К р и м о р а. Као густа сива магла Кад на тавно падне море; Толико је у Даргова На бродима једра нова; Ужасном се војско.м диг'о, Па, ево га, већ је стиг'о! К о н а л. Штит оцева дај ми мојих Од челнка дај ми тврда, Што је пунан као месец Кад с' укаже нза брда. К р и м о р а. Ево штнга гвозденога, И оружа ево твога; Ал' Конале, дичнн брале, Мене црна слутња пали ; Ко н друге н тебе ће Ј гроб овај бој да свали! К о н а л. Ако паднем, дико моја, Ти ми вечну кућу гради; Па у тузи сахранн ме На бојишту, лепо име. Сури камен,грана сува Нека моје с ове чува, Вавек века нек се знаде Где ми кости труну младе. Па ороси чистом сузом Ока твога гробак мени. Па кад теби, лемо лане, Из очију суза пане, Под зе.мљои ће, цвете внти, Твом Коналу лакше битн! ,1епа си ми, као сунце, „Буака као росно цвеће, Ал драган се никад внше Теби, душо, вратит' иеће! К р и м о р а. И ја има.м тврда штнта, Копља, сабл.е од челика: Па не бој се, у боју ће Украј тебе бити дика. Збогом стене Ардованске И гианннска хучна реко,

/X/ /о/Л' $1