Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

169

А већ и да не говоримо о теме, што је чак и у то доба, у упливним савезничким круговима јон увек било струја за одржање Аустро-Угарске. Било је тих струја TI у Америци, па и у непосредној околини самог председника Вилзона. У Вашингтону, у извесним политичким круговима, ни у почетку септембра 1917. г., није било престало колебање у том погледу, па се, шта више, није ни од ширих кругова крила претпоставка о могућности опстанка Аустро-Угарске на федералној основи, која је идеја имала нарочити утицај на америчко самољубље. Позната је ствар, да је председник Вилзон тек у другој половини октобра коначно напустио свој програм од 8. јануара, 1918. г., онда, дакле, кад су Савезници одавно били пробили солунски фронш и увелико наступали ка обалама Саве и Дунава, онда кад потпуна савезничка победа већ беше на домаку.

Одговарајући 18. октобра на ноту Аустро-Угарске, којом се усвајало све што је Вилзон дотле тражио, Лансинг, амерички министар спољних послова наглашаваше, да председник Вилзон не може више остати код свога програма од 8. јану-

ра, „јер су се од шада десили неки догађаји од највећег значаја, због којих је морала променшти надлежност и одговорност влада Сједињених Држава“... и да Вилзон сад тражи, „са сами народи Аустро-Угарске, а не он, буду судије у шоме, каква ће акција од стране аустро-угарске владе задовољиштши тедење и схватање ових народа о њиховим правима“..

И из овога се јасно види, да је у јулу, 1918. г. требало да буде и „Југословенском Одбору“ главна брига радити на томе, да се Савезницима помогне да победе непријатеља, да би се могле променити оне „надлежности и одговорности“, јер би та промена сама собом донела — као што је доцније И Ала — признање, од свих и сваког, „југословенском народу“ да се издвоји из Аустро-Угарске. Али г. Д-р Трумбић није на томе радио ни раније, ни тада.

Загребачка „Слободна Трибуна“ (од 24-1У-1921.), по којој смо и донели горњи Д-р Трумбићев предлог, жали, што француска влада није акцептирала да учини оне изјаве, које јој је Д-р Трумбић сугерирао, додајући да она то није учинила због тога „јер пије могла добити сугласности г. Пашића“. А ми са своје стране дедајемо, да француска влада није ни захтевала од г. Пашића дасе он сагласи на тај г. Трумбићев чудни пројехт, коме су, јамачно, кумовали Д-р Трумбићеви