Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

179

Савезника, и на њеноме осећању дужности, да је она, Србија, онај фактор који уједињује, исто као што је она била и онај фактор, који је и довео до могућности уједињења. Не може ту бити речи о неком освајачком праву Србије, које би јој, као савезници, припадало, него само о оном њеном праву, које проистицаше из њене дружности, — (управо које је било оличено у тој дужности) — да и до краја изврши велико дело, које је на себе примила још у новембру 1914. и ради чијег је остварења била жртвовала све што је жртвовати могла. И сви су савезници признавали Србији то право, које је на Конференцији Мира, с њихове стране, било и делом потврђено. И Клемансо и Лојд Џорџ, као што смо већ напоменули, јавно су рекли, да све што чине нашем народу, чине Србији и због Србије. Те речи не беху ништа друго до израз онога савезничког схватања дужности према „верној“ и у рату „толико намученој и окрвављеној Србији“, — схватања, које је остало непромењено за све време рата и којему је и енглески министар иностраних дела, Балфур, дао израза на оној великој скупштини, Српског Друштва“, одржаној 25. јула, 1918. године у Лондону, у Мапчоп— Нове. Сви су говорници на тој скупштинини истицали, да је „главни циљ Србије уједињење Срба, Хрвата и Словенаца“. А кад је узео реч г. Балфур и напоменуо, да се сад не боре „две групе народа, које се отимају о територије и надмећу за превласт“, него су туу питању „два идеала, један с неба други из пакла, који се боре за господарство“, и да од успеха те борбе „зависи судбина света“, он је тај свој сјајни говор завршио овим речима; „и кад дође срећни дан да се прогласи мир, — не немачки мир, нити британски мир, ни мир француски, већ мир цивилизације — кад тај срећни дан дође, надам се, да ће српски министар не само моћи оком захватити стару домовину своју, него пи оно племе којега је домовина његова само један део, и да ће моћи казати да су они (јужни Словени) били подобни да добију пошпуни део добитака, што их будемо стекли нашом обилно проливеном крвљу и разасутом имовином, а шакав ће нам успех улитши уверење да је добитак, ма да је жртва била тешка, п више него сразмеран са жртшвом“.“) Балфур је горе наведеним речима одговорио на поздрав т. Јов, Јовановића, српског посланика, који је такође био узео учешћа на поменутој Скупштини и том приликом и ово ре2) Ф. Шишић: „Документи,“,,, стр. 182-189. i 128