Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

IX TEO

Општа политичка ситуација уочи Женевске Конференције

Кад је председник Пол Дешанел, 7. новембра, 1918. год._ после закљученог примирја, отворио свечану седницу ФранцускеКоморе, на којој беху присутни и званични представницисвих савезничких држава у Паризу, његове прве речи беху упућене Србији: |

... „После Бугарске Турска, после Турске, Аустрија... Срби су у Београду; цела је Француска с њима... Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за времењиховог трогодишњег изгнанства. Ни једног часа они нису сумњали, ни једног се часа нису размишљали... Последњега лета, у часовима мрачним, када је изгледало да нас издајератна срећа, принц Регент рекао је нашем Министру: „ако буде потребно, ми ћемо оставити Балкан; ја ћу се укрцати са остатцима српске армије да пођем у помоћ Француској, јерје Француска она коју треба најпре спасти“... Француска јепобедитељка, Србија је слободна; велики сан Југословена остварује се“.. )

Овим председниковим речима, које су биле пропраћанебурним и дугим одобравањем, придружио се и министар спољних послова, г. Пишон, изјавом, која је овако почињала:

„Учешће Србије у капитулацији бугарској, која је била. полазна тачка наше одлучне победе на фронту источном, било је обележено од команданта источне армије, генерала. Франш дЕпреа, овим речима: „армија српска учествовала је у свима биткама, маршовала је без одмора, без заустављања, увек у тесном контакту са непријатељем, којега је држала за. гушу, врло често без хране, не познавајући ни умора ни глади, гоњена увек напред вољом да победи пошто пото.“

„Нема се — настављао је г. Пишон — шта додати овим,. похвалама осим то, да су оне потврдиле на свршетку рата оно, што је ова иста армија заслужила за време целе кампање, у којој је она узела учешћа од почетка непријатељстава... Она је прошла, а да не поклекне, сва искушења, једно