Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

Гизлу предат одговор српске владе. Аустриски ултиматум, као што је познато, беше у потпуности усвојен у свима тачкама, сем у две, на које не би могла пристати ни једна на свету независна држава. Барон Гизл није био задовољан тим одговором, и-одмах је напустио Србију.

Мете вечери — 12 (25) јула — српска влада је спремила, оштампала и растурила међ народ један проглас, У коме укратко саопштаваше о изјави барона Гизла, да није задовољан одговором српске владе и да коначно, у име своје владе, прекида дилломатске олносе-са Србијом. Затим се у прогласу наглашаваше, да је „влада српска због тога принуђена, љда за сваки случај предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље“, па се најпосле овако настављаше:

„Сматрамо за дужност позвати народ на“ одбрану отаџбине, верујући, да ће се нашем патриошском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвати под заставу, саветујемо, да остану код својих домова и мирно раде своје послове“.

Српска влада, у томе тренутку, још није била изгубила сваку искрицу наде, да ће се очувати мир. Ипак је било предузето све што је обазривост налагала. Изборна борба је на један мах у целој земљи обустављена, и влада се одлучила да своје седиште пресели у Ниш, где су и она, као ин владалац и Регент Александар, већ после два дана биди настањени. Гу их је затекла и аустријска објава рата, 15 (28) јула, која не беше упућена српској влади, него — српској Врховној Команди !

Под потписом Регента Александра и чланова српске владе била је из Ниша, 16 (2 ) јула упућена прокламација, којом се народ извештаваше о „великоме злу“, које је „на нашу Србију насрнуло“! Спомињући аустријску објаву рата, у прокламацији се овако говорило:

„Невоље наше краљевине и нашега народа с Аустријом нису почеле од јуче. Кад је год Бечу требало, давата су најсвечанија обећања, да ће се са Србима и Хрватима праведно поступати, па је ипак све шо остало непспуњено. Залуду су српски и хрвашски граничари, пи толики други наши