Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

196

Пре него што сеу Женеву уопште дошло, завера је већ одавно била свршен чин и већ увелико дала и своје резултате, који су кулминирали у одлукама Хрватског Сабора од 29 октобра (1918) и у акцији загребачког Народног Већа. Као што је познато, 29. октобра проглашено је у Хрватском Сабору одцепљење Хрватске, Славоније и Далмације од АустроУгарске, а већ је 31 октобра из Загреба била упућена савезничким владама, па и српској влади, и она позната нота, па француском, језику, у којој се саотпштавало, да је на територији јужних Словена, која је дотле припадала Аустро-Угарској. образована „независна“ држава Словенаца, Хрвата и Срба, која је постављала услове за своје уједињење са Србијом.

Све је, дакле, било готово, и то што је било готово све је извршено без икаква Споре са којим му драго фактором Србије.

Г. Пашић је, са извесним члановима „Југословенског Одбора“ и са тројицом представника српске опозиције (г. г. М. Драшковић, М. Трифковић и Д-р В. Маринковић), стигао у Женову 6. новембра, по новом (1919) у подне, без и једног свог чиновника или каквог другог помоћника, сем г. ЈБ. Нешића, и уз то извурен болешћу. Уочи самог поласка из Париза у Женеву тек се био дигао из постеље; прележао је грип. Морао се још неопорављен кретати на пут, јер му се,и непосредно и посредно преко чланова „Југословенског Одбора“, из Женеве поручивало, да изасланици Народног Већа, који већ 3 новембра беху стигли у Женеву, неће у Париз и да „хитају. да се врате натраг у Загреб“, јер „немају времена“, „чекају их у Фагребу важни послови“! Сам Д-р Корошец био је јавио г. Пашићу у Париз да не може остати у Женеви дуже од три дана, јер мора хитати да се врати у Загреб. У ствари од свега тога хитања није било ништа; све су то били само изговори. Даље ол једног савезничког центра, рачунали су Д-р Трумбић и изасланици Народног Већа да ће имати више успеха. Женева је за њихове планове била угоднија од Париза.

Са г. Пашићем, који.је на женевској станици одушевљено био поздрављен од стране српске Колонија и који је

у издању друштва Св. Саве, „Братство“, књ. 25 стр. 8.). Две ствари треба овде приметити : прво, везе с емиграцијом нису биле сл табе; г. Ћоровић то није ни могао тачно знати, пошто му утицајни загрепчани нису при– чали ни све што раде ни ским све стоје у вези; и друго, оне „обеспокојавајуће“ вести ни њему самом нису ништа сметале, да првих дана новембра, 1918. г. попграва у Загребу по такту, који је, чак из Женеве, давао др. Грумбић.