Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

199

вођу, па се опет вратио г. Грумбићу с којим је дуго у разговору остао. То је био 6. новембра, по подне. Сутрадан су настале конференције: између г. Пашића с једне и свих осталих учесника с друге стране. Тенденција је била натурити г. Пашићу све оно, што траже Д-р Трумбић и Д-р Корошец.

Гледиште чланова „Југословенског Одбора“ и изасланика Народног Већа било је: одлуке које су пале у Загребу ни у чему не могу бити промењене. Нека се прогласи државна заједница, али нека та манифестација народног јединства буде манифестације само sa Инострансшво. Сваки, иначе, има остати у својој кући потпуни господар: влада Краљевине Србије у Србији, а Народно Веће у „независној држави Словенаца, Хрвата и Срба“. И све то тако да остане до Конституанте, која има бити свемоћна у сваком погледу.“)

Што су тако хтели Д-р Трумбић и Д-р Корошец било је разумљиво за свакога, који је био проникао њихове крајње намере. Али се никако није могло разумети, што су их у томе помагали она три представника српске опозиције.“)

Г. Пашић је стојао на гледишту Крфске Декларације. Но, нико га није хтео чути. Д-р Грумбић је, штавише, на једној од тих конференција узвикнуо г. Пашићу: „Пазите! Нас има осам милијуна, а вас само четири. То морате узети у обзир!“

3) Д-р Корошец је својим држањем на женевским конференцијама показао, да је изменно своје мишљење, које је, неколико дана раније, у Берну изјављивао. Долазећи у Швајцарску, он је најпре свратио у Берн и тамо је о питању народног уједињења чинио извесне изјаве, које нису биле у складу са његовим држањем у Женеви. У круговима блиским г. Пашићу — (па исам г. Пашић) — веровало се да је то било услед утицаја Д-р Трумбића и неких других чланова „Југословенског Одбора“, у чијем се друштву Д-р Корошец нашао у Женеви. Ми, напротив, држимо да је Д-р Корошец у ствари увек мислио оно, што је у Женеви својим држањем показао, и да су његове изјаве у Берну биле само израз опрезности. =

4) Г. Владимир Матијевић, познати наш родољуб из Загреба, чувши шта се све ради у хотел „Континенталу“, где се држаху конференције између г. Пашића и изасланика загребачког Народног Већа, мислио је да ће утицати на лредставнике српске опозиције, ако им и сам лично скрене пажњу на њихов погрешан рад. У том циљу он је једног дана отишао у хотел „Континентал“, и тамо нашао г. Д-р Воју Маринковића. коме је изнео разлоге са којих би представници српске опозиције требало да промене своје држање. Саслушавши г. Матијевића, Д-р Маринковић је одговорио: да, али реците ви то Драшковићу! — после чега је, на молбу г. Матијевића, г, Д-р Маринковић дозвао и Драшковића. Г. Матијевић је и Драшковићу поновио оно исто, што је г. Маринковићу већ био рекао; али се Драшковић није дао поколебати, Најглавнији разлог, којим је он правдао своје држање био је у томе, што „не можемо више да трпимо Пашића; подносимо га више од двадесет година, па више нећемо, досадио нам је“.

И зато што нису могли подносити Пашића, они су помагали да се саботира државна идеја Србије!