Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

200

То више није била дискусија него простачко изазивање, које се појачавало претњом, да ће „Југословенски Одбор“ и изасланици Народног Већа растуршти конференцију и издати засебан проглас, ако г. Пашић не пристане на оно што они хоће.

Све ово још није могло довољно поколебати г. Пашића, да није из Париза, из српског посланства, стигла једна шифрована депеша, у којој је било кратко речено, да г. Поенкаре, тада председник Француске Републике жели, да се г. Пашић, споразуме са изасланицима Народног Већа.

— „Данас сам видео председника Републике и наше важније пријатеље. Његова је искрена п жива жеља, да се цело југословенско племе јави као једна душа, без икакве и најмање поделе. Више него икад то сад захтевају наши животни интереси“, — телеграфисао је Д-р Веснић 25. октобра, по старом, а 7. новембра по новом календару. =)

(С једне, дакле, стране изазивачко држање изасланика Народног Вијећа и чланова „Југословенског Одбора“, који прете растурањем конференције, зашто би после пред светом окривили српеку владу, и који за такво своје претеће држање имају чак и помоћ од стране сва три представника српске опозиције. С друге стране, и као много важнији факт од првог, стојала је пред лицем г. Пашића поменута Поенкареова порука. Све то одредило га је да попусти.

Тако је, и услед тога, дошло до познатих женевских 3акључака, који су већ одавно објављени. ')

3) И ако је, доцније, био питан, Д-р Веснић није дао ближих и детаљнијих обавештења о разговору, који је тада имао са т. Поенкареом, а на основу кога је и потекла горња депеша, као што се то по њој види:

У то доба талпјанска влада је била предузела најживљу акцију у Лондону п Паризу да пздјејствује званично признање савезничких влада о томе, да се „Југословенски Одбор“ има сматрати као легални представник јужних Словена из Аустро-Угарске. И као год што су г.г Стид п Ватсон, поред неких других, у Лондону помагали ту талијанску акцију, исто су је тако и у Паризу помагали извесни, пталофилски расположени, тамошњи кругови. Бојећи се, ваљда, да та италијанска акција, за коју је п сам добро знао, не успе код француске владе, п уз то још подстакнут под неких наших француских пријатеља, који, као и ми, нису били ради видети подвојене јужне Словене, чиме би се ишло на руку Талијанима да сасвим одвоје Хрвате п Словенце од Срба, н тако остваре, још у 1915, г., наглашење своје жеље, Д-р Веснић је хитао да горњом депешом пожури г. Пашића у женевским преговорима, како би се предухитрио успех поменуте талијанске акције.

Раније, у другој половини јула, 1918. г., Д-р Веснић је имао „поузланих обавештења“, да се ни у Паризу ни у Лондону нема намера за признање „југословенског Одбора“ по примеру чехо-словачком, па је та поуздана обавештења доставио и српској владн, а рекао их н неким својим интимним пријатељима, који су тада били у Паризу.

4 Ф. Шишић: „Документи“... стр. 234, 236—241. Тако исто и „Жееневска Конференција“... стр. 32—46.