Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

202

нашла за потребно. Отуда је, на пример, и дошло да су се, готово једновремено, обраћале протестним нотама римској __ влади не само централна влада у Загребу, која се звала Народно Веће, него и покрајинске владе, и она у Сплиту, и она у Сарајеву, као и она Љубљани.

У првим редовима горе поменуте декларације нарочито се наглашавало: да су „заједничким напором савезничких народа п Сједињених Држава Северне Америке, снагом народа Срба, Хрвата и Словенаца, сломљене на бојним пољима и на мору све насилне препреке његовом уједињењу“.

У ствари, „насилне препреке“ беху поломљене само жртвама Краљевине Србије, њеном акцијом и помоћу и снагом њених савезника. Али се у тој декларацији Краљевина Србија имено и не спомињаше као фактор, који је допринео нашем националном уједињењу! Новим Перишонима, Д-р Трумбићу, Д-р Корошцу ин осталим мањим и већим представницима „југословенског народа“ беше зазорно споменути Краљевину Србију. Они су, као и њихов духовни отац из познате Лабишеве комедије, не волели, него готово мрзели- онога, који им је живот спасао.

Још док се г. Пашић није био ни кренуо из Женеве за Париз, отпочели су га оптуживати учесници конференције, да он неће извршнти женевске одлуке, и да ће их изиграти. Они су говорили, а после и писали, како им је пало у очи то, што се „уочи самог поласка г. Пашића из Женеве у Париз већ у велико тврдило, да од Женевског споразума неће бити ништа и да нова заједничка влада неће ни ући у живот“. Даље су говорили и писали како је то песимистичко расположење код њих „појачао главом сам г. Пашић једном изјавом, коју је учинио пред сам полазак, кад је изразио сумњу, да ће се (његов кандидат!) Д-р Мих. Гавриловић хтети примити места у средишној влади .“)

Да је г. Пашић тешка срца пристао на женевске одлуке то је извесно“) Исто је тако извесно да је тај његов прис-

4) „Женевска конференција“... Женева, 1918. стр. 48.

#) Г. Пашић је, после депеше г. Ст. Протића, коју је одмах по повратку у Париз добио, а која се тнцала одбијања женевских закључака, послао г. Протићу из Париза један опширан телеграм, у коме је изнео све прилнке и околности, које су га натерале да пристане на Женевске одлуке, ивносећи ту да преживљује најтеже дане у своме животу. Добивши доцкан ту г. Пашнћеву депешу, тек кад је н дванаести табак

ове књиге бно у штампи, мн је због тога у целости доносимо као први међу прилозима у овој књизи. Читаоцима обраћамо пажњу на ту депешу.