Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

18

које иначе сигурно не би чинили) Ако су оне чињене на рачун нашег народа, Србија их ни на који начин није могла спречити. Притиснута Савезницима, она је тешка срца ис душом пуном бола, морала пристати да прими један савезнички предлог, који се тицао њених рођених територија, откупљених толиком крвљу српском, које је већ држала у својим рукама. При свем том, Србија је протестовала против Лондонског Уговора и дала јасно на знање, да је он ничим не везује.

Одгонарајући на интерпелацију Д-р Драг. Павловића, поводом Лондонског Уговора, на седници Народне Скупштине од 24. априла (по старом) 1915. год, г. Пашић је могао јавно у Скупштини, поред осталог, и то изјавити: да он држи, „да италијански политичари и државници не могу ићи за тим, да добију једну варош више или мање, ово или оно острво, јер могу унапред знати, да сама Италија неће бити у тој вароши или на том острву, него ће њена сила бити у слози српско-хрвашско-словеначког народа и Италије“.

Сва изјава г. Пашићева са оном коју је учинио на скупштинској седници од 24. новембра, о чему ћемо после и опширније говорити, може пружити слику опште политике српске владе у то дора, политике коју је Народна Скупштина лоново узимала у претрес на тајној седници од 10 (23) августа, 1915. г. и опет јој дала своје поверење овим прелазом на дневни ред:

„Пошто је саслушала изјаве владине и обавештења дата у тајној седници, Народна Скупштина, одајући пошту палим јунацима и понављајући своју решеност, да борбу за ослобођење и уједињење грпско-хрватско-словеначког народа продужи уз своје савезнике, по цену жртава неопходних за обезбеђење животних интереса нашег народа, одобрава владину политику и прелази на дневни ред.“

После тога догађаји су се брзо развијали. Концем септембра почела је и велика Макензенова офанзива против Србије, а првих дана октобра навалише на Србију п Бугари. (Савезници нас нису могли помоћи да сачувамо земљу. Саветовали су нам повлачење кроз Албанију, одакле би нас они прихватили. А кад смо то учинили, и кад је Престолонаследник с владом био у Скадру, они нам изјавише да нас из

1) „Лоши ратни положај склонио је Тројни Споразум да пристане на захтеве Италије“. Тако је писао, у 1915. г., Д-р Трумбић у једном писму Д-р Хинковићу (Ф. Поточњак: „Рапалски Уговор“, Загреб, 1921. страна 11).