Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

248

чим су у његову средину могли доћи људи, који су му хтели открити праве намере загребачког Народног Већа.

Један од тих био је и г. Душан Суботић, свештеник из босанске Градишке, сада народни посланик. Он се у то доба налазио у Загребу, па тамо образовао чак и једну чету од српских војвика заробљеника и од српских ђака, која је у прво време одржавала ред у Загребу и чувала имовину загрепчана од распуштене руље. У првим тренутцима, ни сам г. Суботић није био начисто о правим намерама Народног Већа. Али кад је г. Д-р Владимир Ћоровић, сада професор на београдском Универзитету(!), а онда члан Народног Већа, позвао Србе на један збор у хотел „Ројал“ — да их умири, пошто су се ови, незадовољни радом Народног Већа, већ почели комешати, — и кад је на томе збору тврдио да Босна u Херцеговина нису српске земље, г. Суботић је тек тада јасно видео на чему се ради. Са педесет својих војника он је, одмах после тога, умакао из Загреба и дошао у Босну, где је развио агитацију на све стране и обавештавао народ. Придружили су се тој г. Суботићевој акцији и други људи, па и Муслимани, те је резултат свега тога био: да су од 54 среза, колико их свега у Босни и Херцеговини има, равно 42 среза изгласали безусловно уједињење са Србијом, и одмах о томе, депешама известили и српску владу у Београду као и друге факторе у Сарајеву.

Г. Др. Трумбић и остали потписници напред цитиране женевске депеше, а нарочито г, г. Душан Васиљевић и Никола Стојановић, знали су унапред, да ће, ако би до каквог гласања у Босни и Херцеговини дошло, оно дати резултат какав јен дало. С тога су у поменутој депеши нарочито нагласили како придају особиту важност томе, што је у Сарајеву образована влада „сагласно с Народним Већем у Загребу“. Надали су се да ће једна таква влада, образована -сагласно са Загребом, умети да спречи свако гласање које не би одговарало њиховој жељи. Но, „добри Ато“ Шола, у чијим је рукама тада била власт у Сарајеву, ако није био кадар спречити само гласање и извитоперити резултат, који је оно дало, ипак је толико био научио од Аустријанаца: да такав резултат треба сакрити, ако ни од кога другог, а оно бар од српске владе. И, одиста, ни једна од оних депеша са зборова по босанско-херцеговачким срезовима у којима се тражило присаједињење Србији никад није стигла у Београд. Шта више, родољубиво срце г. Ата-