Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

42

Одбора“. Нисмо у толико пре, што се осећало да су те његове декларације биле наговештај оне нечувене агитације, коју су, после тога, разни „Југословени“ отпочели водити и у Европи и у Америци, а све у циљу комадања Србије за рачун накарадно схваћење идеје о „Југославији“ и „југословенском јединству“.

После поменутог г. Грумбићевог чланка у „! Еспо де Рап5“, па чак и после објаве Крфске Декларације, настављене су те агитације све јаче и све отвореније тако, да је против њих јавно устао и познати француски публициста и истински пријатељ јужних Словена, г. Огист Говен. Он је, у часопису „Кеуце де Рашз“, у чланцима који су после оштампани у засебну књигу под „насловом: „Га аџезноп Уопсозјахе“ (стр. 12—15), скретао пажњу Словенцима и Хрватима, који се не интересују много за онај део Балкана, који је оријентисан према Егејском Мору“, да је „и са гледишта економског U са гледишта војничког, Србији неопходан излазак на Етејско Море“, пошто „једино он гарантује сигурност државе, чијој судбини хоће пи Словенци и Хрвати да се придруже“. Али је за чланове „Југословенског Одбора“ и пријатеље његове концепције о народном уједињењу и глас Говенов остао глас вапијућег у пустињи. Они су наставили агитовати за Бугаре.

Г. Никола Стојановић, сарајевски адвокат, онда члан „Југословенског Одбора“, и г. Д-р Петар Слепчевић, лични секретар г. Трумбићев, приређивали су у Женеви, у име сарајевске „Просвете“, коју су тада својим радом срамотили јавна предавања, и на њима су овако говорили:

„Традиционално је наше клање с Бугарима, али Југословенство тражи мирну реч и споразум, на основу демократског принципа: сваком своје.)

Публика, која је слушала та предавања, имала је утисак као да је Србија насилно отела од Бугара нешто, што њима и по Божијем и по националном праву припада, па сад ови велики босански „Југословени“ траже, да се Србија одрекне онога што је од Бугара отела, јер то — веле — тражи не само „југословенство“ него и „демократски“ принцип: „сваком своје“ 5) И јег“ су они ту пропаганду за рачун Бугара водили

1) Д-р Петар Слепчевић: „Приватна иницијатива у националном раду“, Женева, 1918. г. стр. 24.

2) И г. Д-р Божа Марковић, професор Универзитета, као и г. Милан Грол, члан главног одбора „демократске“ странке, такође су помагали ту агитацију. Они су били на челу новинарског биро-а у Же-