Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

43

чак и онда, кад су бугарски империјалистички прохтеви зграњавали и саме Немце, бугарске савезнике. Због тога је посланик Вендел, члан берлинског парламента, у неколико прилика и јавно морао сузбијати те бугарске прохтеве, па је, ваљда, нашим „Југословенима“ било потребно, да својом акцијом за Бугаре пригуше истину, коју је Вендел износио! Али је још горе од тога било то, што је та „југословенска“ пропаганда за Бугаре падала у исто време када су се племенити Швајпарци искупљали на митинге, да из уста својих најугледнијих политичара, професора, књижевника, новинара и т. д. чују најоштрије осуде бугарских зверстава по Србији. На једној страни су ти племенити људи подизали свој глас против варварских Бугара, а на другој су наши „Југословени“ опет јавно доказивали, да „југословенство“ тражи мирну реч и споразум с Бугарима, на основу демократског принципа „сваком своје“!

Из Европе, пренесене су те агитације и у Америку. Тамо су их, поред осталих, водили и г. Милан Марјановић, онда члан „Југословенског Одбора“ и Д-р Љуб. Леонтић, члан „јЈугословенског Народног Вијећа“ у Вашингтону.

„И ако је данашња државна и народна политика Бугарске непријатељска ослобођењу и уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца, ови ће ипак настојати да и Бугари, ослобођени несловенских утицаја, уђу и у политичку заједницу Јужних Словена.“ („Слоб. Трибуна“, бр. 15.: „Програм Југословенског Народног Вијећа у Америци“).

Тако су та господа, попут г. Д-р Трумбића и оног што је он писао у „/ Есћо де Раг5“, говорили нашим саплеменицима у Америци онда, (у августу 1917. г.) кад им је била дужност купшти међу њима добровољце — и против Бугара!!“)

неви (установа, коју је српска влада издржавала). Са њиховим внањем и одобрењем, одлазио је, за време рата, два пута из Женеве у Берн чиновник тога бироа, г. Милан Чемерикић, и тамо се, у Берну, састајао, а једном чак и ручао са бугарским послаником, Радевом.

Све се то радило у име будуће „Југославије“ и „чистог Југословенства“, које је било нарочито узнемиравано помишљу на српску вебину у будућој „Југославији“, па се измишљало стотину начина, да се она, још за времена, поткуси и помоћу Бугара ублажи. (Ви- ''Жтомеи књигу г. Јована Томића: „Југославија у емиграцији“, Беогр« , . 221. г. стр. 87., 162—166.).

2) Извршни Комитет „Југословенског Народног Вијећа“ у Вашингтону, објавио је половином јуна, 1917. г., дакле, само на неколико недеља пре Крфске Декларације, свој акциони програм, у коме је, поред осталог,и то речено, да се „треба борити до последњег човека“ и „про-