Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

94

вени су пољски топови, у колико је требало, а по градовима имали су доста турских топова.

Таква су била средства, која су имали Срби, кад су се Турпи спремали да нападну. Још с пролећа 1818 год. Карађорђе и све војводе увиђаху, да ће се заметути борба на свима границама српским. На савету, који је држан у Јагодини 9 Априла, био је начињен план, како ће се војевати прогиву Турака. Да би се војска брже и боље кретати, као и непријатељ одважније дочекати могао, стављена је сва војска под управу четпри главне војводе, којима су биле подчињене све остале војводе, а они опет били су у непосредном одношају с Карађорћем.

Војсци, која је одређена била, да брани српску границу, од Саве до Лознице, постављен је за главног команданта Лука Лазаревић; од Лознице до Раче заповедао је Матије Ненадовић; јужном војском заповедао је Антоније Пљакић; а на истоку, од Неготине до Делиграда заповедништво је дато било попечитељу војеном Младену Миловановићу. Главни стан првога бло је у Шапцу, другог у Ваљеву, трећег у Карановцу, а четвртог у Делиграду. Доста мала резерва под управом Карађорђа стајала је у Тополи. Ради боље сигурности мирних становника, и да бп се војска слободније могла кретати, наређено је било да се пресели сав народ од границе преко планина п реке Мораве у унутрашњост Србије. У месецу Јуну наређено је било митрополиту Леонтију да заповеди свима свештеницима калуђерима, у својој епархији, да се једнако моле Богу да српско оружије победи хришћанског непријатеља; а то је било јављено п Хаџиш-Мелентију, коме је осим тога заповеђено, да пде на границе, те храбри народ и војводе. По свима манастирима и селима зазвоне црквена звона; народ са свију страна стече се у цркве, где су читане прокламације врховног вожда. У овим прокламадијама описивано је било деветогодишње војевање противу Турака; побројани узроци, зашто се сад противу Турака дижу, а осим тога спомињало се по руској заштити. „Ми смо нашли себи и заштитника,“ Миром, који је он закључио, запрећено је Турцима враћати се у градове п вароши. Све је ово добро познато султану у Цариграду и није му противно; но не допада се спахијама; јаничарима, Турцима варошанима пи онима, који су протерани из ове земље. Оншџ су побудили свога господара, противу његове царске воље, да освоји ову земљу; смерајући да побију све мушкарце старије од седам година; да поробе и потурче жене и децу, а у ове крајеве да населе други народ. Но треба ли сад да их се