Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

95

бојимо > Нису ли ово баш они непријатељи, над којима смо ми јошу самом почетку одржали победу, кад ништа нисмо имали, до голих шака. А сад имамо 150 топова, седам градова, начињених од камена и утврђених, 40 шанчева, које су Турци често својом крвљу облили. А народа, с оном браћом, која су нам се доселила сада је двапута више, Не! Ми св још 10 година можемо држати без ичије помоћи, но неће проћи ни пола године, нама ће доћи помоћ од нашег савезника. Нека само народ устане сложно на оружије нек не штеди крви. (%%). Затим - Карађорђе призивајући Бога у помоћ, завршује своју прокламадију овим речма: „нека Бог улије храброст у срца српских синова; нека, разори н уништи силу душмана, који су дошли да погазе прави божи закон.“ Свави Србин, који могаше носити оружије, крене се у своју чету под управом нових војвода. Борба се започне дуж све границе Србије, од утока, Дрине до ушћа Тимока.

Први се приближи српским границама Али-паша, покретајући се од Ниша Делиграду. Срби су држали, да под његовом управом има 60.000 војске. Али-паша јави Карађорђу да је он пошао на српску границу да сазна хоће ли Срби опет да буду раја, да положе оруњије, да предаду градове, топове и поруше шанчеве, као што су наш цар и руски краљ уговорили за вас.“ Двса у се цара о томе погодили, а ви нећете да пристанете на царске договоре, но преко ваших посланика варате нашег цара и његове цосланике има већ више од године, а није требало да наш цар чека ни по године вашег одговора. Сад или покорите се или нам се надајте с војском, а немојте говорити да смо напали на вас преваром“. Овако писмо добио је Карађорђе и од босанског везира, који је прикупио био на Дрину грдну војску из Босне, Херцеговине и Албаније. Срби су рачунали да је он имао 180.000 људи. датим на источној граници појави се видински паша, о коме пронесоше глас, да води 60.000 људи. А међутим под Нишом био је још један турски табор под управом самог великог везира.

Орба је било бар пет пута мање, него Турака. Они су се морали сада бранити од три стране и сад нису могле помагати њихове војске једна другој, као што је то пре бивало при нападању Турака. Осим тога, југоисточну границу Србије бранио је Младен Миловановић, попечитељ војени, неспособан да управља војском, човек, који је у мирно доба говео само својој страсти за новцем, а овамо у опасне часове не имаде никакве храбрости; и виновник многих унутрашњих смутња и најпосле човек, који је у народу задобио мрзост, а међу војводама многе непријатеље. А међу тим имао је под управом својом најјачу војску, а јуначни и прослављени у пређашњим биткама,