Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

96

Ајдук-Вељко пмао је само 7.000 људи. Карађорђе, који је било у Тополи са 1.500 људи, и чекао коме ће првом потребовати његова помоћ, разболи се од врућице, 15 Јун., баш у онај дан, кад је био први судар на реци Дрини. (“') Одмах за тим Турци опседну АјДУЕ-Вељка у Неготини. Он је и дању п ноћу пзлетао противу непријатеља; но Турци непрестанце приближаваху се опвопима Неготину, обарајући кулу по кулу и тиме лишише Србе заштите. Сам Вељко принуђен је био становати у подруму. Међу тим не стајаше џебане; све што је од метала било у Неготину, прелпвено је у танета, а на послетку стану пунити топове новцима, место олова. Узаман је Вељко тражио помоћи од Младена, захтевао пебане од Совјета и љутио се на нехајање његово: помоћ није долазила. Једног дана на крају месеца Јула не стане п самога Вељка: ђуле из топа разнело та по пола, он је једва могао рећи околостојећима; „држите се!..,.." После његове смрти Неготин преда се пи одмах све источне округе заузму Турци. Многп становници одавде побегну у Аустрију.

Оваке несреће снашле су Србе и на западној граници. Овде су пре свега ударили Турци на Љешницу, те принудише њена заштитника Јанка Стопћевића, који није добпо ни одкуда помоћи, да се преда; но не силом оружја, већ преговором преко владике зворничког, и обећањем, да ће их пустити из шанца кућама. Но Турци не

држе реч, Србе похватају и одведу у Цариград, где су многи од њих умрли на жестоким мукама. За тим Турци ударе на Лозницу, коју је бранио Петар Николајевић Молер. Овде Срби имали су само 6 топова, но и ови набрзо, не беху ни од какве вајде, јер изгину топшије; за тим Турци одврате воду од Лознице, и Срби су не само трпили жеђ, но шта више нису имали чиме ни леба замесити. Зворнички владика пи ту се умеша, но Молер му рече, да оњ не верује никаквим владикама; а на предлог босанског везпра да положи оружије одговори: ако Турци пропусте његове људе с оружјем, оставиће им шанац и топове. После овога заподене се нова битка 18међу Срба и Турака. Напослетку беше принуђен Молер да својом сопственом крвљу напшше писмо најближим војоводама српским, позивајући их да помогну опседнутим Србима изаћи из Лознице. Два Србина приме се да ово писмо однесу п сретно провуку се кроз Турке. Три дана изгледао је Молер на помоћ, но кад виде да помоћи ни од куда нема, он изађе једне тамне и бурне ноћи са свом својом војском. Турци тек у јутру примете, да су Срби умакли, па пусте се у потеру за њима и цотуку већи део српске војске. За тим паде шанац на Равњу, који се бранцо 17 дана. Њега су бранили