Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

99

се непријатељем и бране шанчеве, и колико ми имамо народа, у унутрашњости који живи далеко од границе, па он не бега, а ви се уклањате и чините неред, само да себе спасете, па ма каквим начином то било. Зато препоручујем, где год кога ово писмо застане, поред воде или у унуташњости земље, нека сваки тамо и остане, и да се нико не сели ради спасења живота свога на ону страну, јер и онамо нема, спасења зато, што Њемци шиљу на Французе све оне, који год пређу на ону страну. И тако објавите народу, нек сваки зна да тамо немају куда, и да сви остану овде; ми немамо викакве нужде да се седимо и бегамо икуд, јер се ми још свуда тврдо Аржимо. (7) Но 20 Новембра врати се у Београд Карађорђев секретар Јанићије с писмом из шабачког логора. Све војводе п старешине западне стране, достављале су врховном вожду и правитељствујућем Совјету, да се они налазе у најжалоснијем стању п траже најбржу помоћ. У исто време, кад су у Совјету поводом овога писма саветовали се шта да раде, стигне извештај са Мораве, да су прве ноћи, по одласку Карађорђевом Турци прешли на леву обалу Мораве и принудили српску војску повући се, која се одмах за тим распршти својим кућама, да склоне жене и децу, да их варвари не поробе и не потуку. Карађорђе не имајући ни једног војника са собом, да пође пред непријатеља или да се затвори у београдски град, јави У Шабац, да се велики везир примиче Београду; сам пак други дан заједно с Недобом, митрополитом Леонтијем, Филиповићем и секретаром Јанићијем пређе на аустријску страну. Одмах за Карађорђем побегну у Аустрију чланови правитељствујућег Сенала. Међу тим из логора, под Шапцем било је послато што се брже може 2.000 људи да бране београдски град, под заповедништвом Милоша Обреновића; но Турци су пре њих стигли и нашавши празан град заузму га без пушке. Сад и војводе, испод Шаша пређу на аустријску страну; а три хиљаде српске војске, која је била засела у Делиграду, који је велики везир обишао, не хтевши га опсеђивати, разиђе се кућама а њен војвода Вујица пребегне у Панчево. Остале српске војске такође разбегну се по својим крајевима, и војна се сврши; војводе и сви зна“ тни људи већ су били у Аустрији; а на српској страни остане само један једини војвода — Милош Обреновић. Узалуд се Јаков Ненадовић нарочито враћао на обалу свога завичаја, да наговори и Милоша да бега с њима из отачбине; али му Милош одговори: „шта ћу ја да радим у Аустрији, кад би ја тамо отишао, душман би ухватио моју жену, моју стару мајку, моје дете и продао би их у ропство. Не може се бежали од опште несреће“, и рекавши ово оде правке кући у Брусницу. 1“