Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

105

писали 17 људи 15. Авг. исте год. У писму било је написано: „ви све знате наше јадно стање, шта смо претрпили и шта сад трпимо, од проклети лавови уста до грла обзинути, који нам већ дисатп нададу: глобе велпке и неизказате, зулум нестерпим, страх и трепет у стару и младу, кад ћемо сви бити исечени од љутог мача турског. И сад данак порезаше без броја, који нигда издати не можемо, овако поарани и попаљени, него морамо удну децу продавати, у кога пређе поробљена нису, те ово исплаћивати, за које смо се сад и посастали порезу резати, а другчије не би се смели нигди ни састати, Зато Овом приликом вама, а ви морате п прочим, коме треба од нашш саопштити, и велаким вас богом саваотом заклињемо, да нам истину јавите, је лп наше сунце од востока и наша надежда са свим угасила се, п је ли нас наш велики цар Александар са свим оставио Је ли се нас наш цар. са свим одрекаог је ли наш цар нас жалостни, тужни п никад неутјешими јединоверни род свој Турцима и њихову скверному олтару, но пренсподњем грлу на жертву поклоннор Је ли цар наш с Турчином мир учинио на 40 год. како овди нама Турци казујуг Ах, горе нам 0 горе! нам! остављеним, под најжесточим мучитељем на свету, да и остатак Србаља до конца истребљени будемо. Господине прото! камо перва обећања нашега царар кад си најпре из Џетробурга дошао, у почетку војне наше и нама постарима, потајно казпвао, да ми имамо нашег христијанског цара, велпког Александра, који ће нас скоро избавити и својим крилом покрити, управљати п нама судити, а неће нам судити ни Шокци, а некмоли проклетиТурци. А ми смо јадни све 10 веровали, и под истом надеждом живили и крепили се, себе и децу нашу на жертву давали, које смо после и сви јавно осведочени чрез дарске посланике, ђенерале, господина Радофиникина пи Недобе, који су у Београду седили; после осведочени чрез г. архимандрита Филиповића, росиског каваљера и чрез архимандрита студеничког г. Мелентија Никшића, који је био у Петробургу; увјерени чрез росиску војску у Србији по квартирима у Београду бившу и најпосле чрез г. ђенерала Ивелича у манастиру Враћевшници на сабору пред свима војводама и војницима п његове у име цара заклетве: да нас Росија · оставити неће; и чрез крстова и ордена наши бивши старешина на персима истим господином Ивеличем донети, и друге млоге неизказане сведочбе. Са свим смо били уверени сви, да Сербија није Сербија, већ нова да је Росија, које су и сами Турца и Немци прпзнаВали, и нас Московима звали у време среће паше, а сад нам се поругавају и зову нас јаловим Московима. А нама, није познато зашто нас наш пар остави овако. Или сви гореспоменути казиваоци и