Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

110

помоћр“ Ненадовић одговори: „онакву, какву сте нам чинили од 1804. до 1813. године.“ Франц 1. на то рече: „ја сам једном послао вам барута п олова, па п то је мало“. — „Ми зато и молимо рекне Ненадовић, поно узапћено оружије да даду.“ Ћесар на то примети: „6, да дам вама пушке да пуцате на Турке“ Не да пуцамо одговори Ненадовић, но да се бранимо, док нас вете величанство са осталим савезницима не заштитити,“ На то ћесар упшта: „јесте ли били ви код цара Александра“ Ненадовић одгори: „проспли смо пак нас не пушта к себи.“ На то Франц 1. рекне испрекидано: „а вражје политике ! Мисли он да нико не зна, шта он ради са Србима!...., а зашто вас не пусти к себи — ал ваљда нећезато, што је у моме двору > — а то је све једно.“ После тога Ненадовић замоли ћесара, да дозволи, да се Срби, који су пребегли у Аустрију, могу слободно у Орбију повратити. „А ко вам брани хоћеш ли п ти ићи кућир“ „хоћу ваше величество кад нам прошену милост поклоните.“ — „Почекај мало у Бечу, док добијеш одтовор:“ одговори пмшератор п с овим речма сврши разговор с Ненадовићем. ( тога времена обијао је прагове Ненадовић аустријског министарства спољних послова, скоро сваки дан. Њему су казали да нема ништа. Тад Ненадовић објави саветнику Пренеру „ако ви нас отерате, ми ћемо опет доћи; десет пута, ако нас отерате, ми ћемо и иљаду пута доћи и за милост просити.“ Ненадовићу тада кажу одсудно; „никаквог српског оружја код нас нема п ништа вам помоћи неможемо.“ Готово таки исти одговор добије Ненадовић пи у руском посланству. 28 Маја Ненадовић видио се с грофом Булгаковим, говорио му: „последњи пут молим вашу светлост, да нам Русија да сада новаца п одпусти нашег врховног вожда.“ „А ко њега држи“ одговори Булгаков. „Ако хоће, то ће и сам отићи у Србију“. 28 Маја дати су били новци, а одречена свака друга помоћ. (7). „Русија не може вам помоћи сада да вам неби тиме наудила“ одговоре Ненадовићу у руском посланству. „Ми се бојимо да у какву замерку код Руса не паднемо“ рекне Ненадовић. „Ви се тога не бојте, Русија зна вашу жељу и приврженост к њој; но сада тако је, да морате радити сами,“

Одма за тим опусти Беч; савезници су полетили Француским међама, да сврше посао с Наполеоном. Срби су били остављени, да сами раде. Историци који су писали о бечком конгресу, обично говоре, да никада није било таког весеља у Бечу, као у време тога скупа, европских владара. Али мемоари Непадовићеви показују потомству и оне у потаји проливене српске сузе, које нису биле виђене у време општег смеха п уживања.

ње