Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

ГЛАВА. 111.

До једренеског мира.

Повратак турске власти у Србији, није сам по себи могао бити још тако велика несрећа по српски народ, која се не би могла одклонити. Такав управљач, као што беше Хаџи-мустафа, кога су праведно звали „српска мајка“ могао је утишати народ, после оног силног напрезања, које је у свима крајевима Србије пуних 10, год. трајало. Сад су могле пострадати само старешине и војводе, које су већином побегале у Аустрију ; јер они су могли опасни бити Турцима, својим утицајем на народ; но сада се нису могла вратити срећна времена Хапп-мустафина; једно због тога, што су Турци дочепавши се власти после дуге борбе са Србима, који су за време ове борбе ступили у савез са највећим непријатељима портиним; а друго, што је нови паша Сулеман био потурица босански и крвни непријатељ Срба, као и сви Турци око њега. И ако су и једни и други говорили једним истим језиком, били једног истог племена, опет православни Срби нису могли заборавити, да су Бошњаци потурчили се само зато, да, задрже власт у рукама и своје спахилуке. Народне су песме напомињале, да је Косовска битка изгубљена због издаје Бошњака и њихова, бана. Бошњаци Турци сматрали су у Србима вечне сведоке оне црне издаје, коју учињише предци њихови народу; они се грозе, кад им прави Турчин османлија, напомене, да су једнога племена са Србима. Бошњали Турци, који очуваше језик, сами себе називају Турцима, сматрајући само османлије, као дошљаке у њихову земљу. Ако је порта, хтела да умири Србију, то је учинила највећу погрешку, што је поставила Оулемана, за београдског пашу, а ако је хтела да се освети Србима, то није могла учинити бољега, избора. К овоме придружи се још и ова околност: Орби, кад су одржали прве победе над Турцима, они принуде млоге Турке те се покрсте; сад ови силом Хришћани врате се у своју пређашњу веру и постану страшни гониоци својих скорашњих победиоца. Желећи скинути са себе нанешену љагу због одпадања, од вере мухамедове, они су једнако подстрекавали Сулеман-пашу, да гони Хришћане. Лични карактер Сулеманов подпуно је одговарао оној улови која му је тако дошла у део. Сваки дан долазаху новеи