Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

112

нове гомиле Бошњака београдском паши, које немајући другог начина живлења тражиле су службу државну. Не прође млого а број турских чиновника у Србији удвоји се према пређашњем броју. Но осим сталне одређене власти, Сулеман заведе сердаре п друге вомесаре, који су једнако тумарали из краја у крај, те надгледали покорену земљу. Све се то повратило на леђа народу. Кулуци се умложе, на које су терали народ гомплама да ради за права бога. Градови и вароши препунпше се Турцима, куда су Срби морали носити све што требаше да се тај џган заранп, где су их сналазиле беде, свакојако увреде а често п сама смрт.

Сваљи је Турчин држао да има право, да огули свакога Србина. до голе душе: он је свакада могао рећи, да је ствар, коју је од Орбина отео, била пре његова или његовог рођака п да је зграбљена у време устанка. Народње се патње увећаше, од кад се појави страшна чума у српским долинама, које су биле овлажене скоро пролитом крвљу и окужене трулежом лешева. Турци се по свом обичају корпсте, и овом општом несрећом. и како су Орбп под кулук оправљали забатаљене градове, убијали су их Турци изговарајући се да их мори чума. Сад је све то било млого теже подносити Србима, него пре устапка, јер су већ били познали, шта значи народна самосталност.

Пре пли после морала је букнути нова борба између хришћана и Турака у овој земљи, од које су дигли руке не само њене суседне државе, већ и њене пређашње војводе. У јесен 1814 год. пожешки муселим, Летиф, бегајући од чуме, настани се у манастиру Трнави. Једном док се бавио у Карановцу, куда је отишао својим послом, заподене се свађа између његових слугу и Орба, међу којима био је игуман Папспје п брат Сјеничког војводе Хапш Продана. Свађа се сврши тим што побију Турке. Хаџи Продан, који је био заједно с Летиф-агом, кад дозна, шта се догодило сакрије се, и одма за тим букне буна у округу: пожешком, јагодинском и једном крају крагујевачког. Устаници позиваше Милоша, да дигне противу Турака: руднички н ужички округ и да буде у овом устанку народном оно, што је Карађорђе био у првом. Но Милош је видио, да прилике пису таке, да би се могло надати да шта може бити од устанка: приближавала се зима, а чума још није била престала. Осим тога не беше довољно новаца, оружија ни ране. Уз то Милош се бојао, да Срби, којп су вулучили у Београду не плате главом због устанка у јужним окрузима. Из Аустрије пије се могло добити никакве помоћи, као у почетку прошлог устанка, п још не беху одређени збегови за жене пи децу, на случај, ако се устанак дадеко распротре. На последку гла-