Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

119

опсадама. Он заповеди, те у оближњим селима пограде двоколпце с прикованим одозго даскама, за: које се заклонити могло, па с овим покретним браником Србл се примакну Палежу, и потраже да се Турпи предаду. Турди су већ познавали овако војевање код Срба, па се поплаше и побегну. Срби се пусте за њима и потуку.их без отпора, тако, да једва десети део врати се у Београд. Победа ова била је значајна за Србе, и с тога што су они нашли у ПЏалежу много оружја, пебане и један топ. Поред овога Срби добивши Џалеж, завладаше простором дуж Саве од Београда до Шапца, стадоше добијати помоћ од аустријских Срба, услед чега врате им се многе пређашње војводе, које су биле побегле с Карађорђем у Аустрију као: Стојан Чупаћ, Петар Молер, Павле Дукић, Симо Катић, Симо Ненадовић, синовац проте Ненадовића, Бојо Богићевић, прото Никола Омиљанић, капетан Илија СОрдановић, кнез Милоје Тодоровић, кнез Максим Рашковић и други, који су прешли преко Саве са својим људима, и донели праха и оружја. Сви оду на Ваљево, но оклевали су и бојали се ударити на Турке. Кад за то Милош дозна, дође сам у Ваљево и овако им рече: „ви, браћо, може бпти, да сте чекали мене, али ја сад немам кога чекати: цар ми ни краљ неће доћи у помоћ. Ако се пи ја сад станем плашити и не смеднем се њима прикучивати, шта ће други људи радитир“ Тог истог дана удари Милош на Ваљево. Кад Турци дознаше да их је сам Милош опколио нагну 66гати. Срби хтедоше их терати , по их Милош заустави говорећи: „нека беже, ја им не сметам, камо срећа, да хоће тако и сви остали да побегну од нас!“ ("5") Сутра дан Милош је имао опет састанак с Молером пи Цукићем. На овом састанку био је запимљив разговор, између нових војвода српског народа и војвода, које су 1818 г. побегле у Аустрију. „Ево брате Милошу! рекне Молер, ми у име Бога опет устадосмо на Турке и подигосмо народ противу њих; него ко ће бити старешина овоме народуг“ На то Милош одговори: „то је најмања брига, него најпре, да видимо, где ће бити старешина; да гледамо како ћемо Турке истерати између себе, и како ћемо свршити ово, што смо почели; а старешину је ласно наћи; ако ли сад баш за тим стоји, буди ти старешина.“ Онда Молер рече: „ја, брате старешина бити нећу; али да не будеш ни ти, а да не буде пи Цукић, нити икоји други, да изађе да рече: ја сам господар као Карађорђе; него нас четворива: ја, ти, Пукић и прота Неладовић, као четири једнака. брата, да старешујемо и заповедамо сваки на своме крају, и на то сад да се потпишемо.“ – „Добро, одговори Милош, али се ја на