Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

126

реч у обрану Срба. „Какав Турци рат пмају са Србимар питао је руски посланик; свако је војевање противно уговору букурешком, “ У то време Порта није била рада, да се зарати с Русијом а тако исто ни да јој се ова меша у њене унутрашње послове, па с тога пошље одма ферман велпком везпру, у коме му заповеда, да пдеу Београд п да управља с рајом као отац с децом: „јер како је Бог препоручио рају цару, тако је цар препоручује њему“. Велпви везир чим добије овај Ферман, одма отиде у Београд, а Мплошу посаветује да пошље опет нове посланике у Цариград, те да изјаве султану оданост п да у исто време саопште да је турска војска дошла у Београд. Милош распусти један део војске кућама, а други разреди дуж граница, да их чувају, растане се с Марашли-алп-пашом, пи да му реч, да ће скоро доћи у Београд. Затим Срби пошљу нову депутацију у Цариград, у којој је био кнез Аксентије, који је у време устанка бпо уз Турке, потом побегао у Аустрију и сад се вратпо, п архимандрита Мелентија Никшића. Аксентију заповеде, да остане код Порте, као стадни посланик, а Мелентије да се врати натраг. (5%) Кад велики везир дође у Београд настани се, баш у оној вући, у којој је био „Сенат“ у време Карађорђа, а Сулеман-Пата остане у граду, страхујући, да његова глава не буде курбаном, учињеног мира између Срба п великог везпра. Но он се надао да су обећања, што је везир пзнудио од Милоша, била само мрежа, коју је разапео српски вожд, да у њу упеца представника царева, пнадао се, да Срби неће остата на миру. Ове предпоставке његове потврђавале су се и тиме, што се Милош вије вратио дуго у Београд, као што се обећао великом везиру. Сулеман-Паша, распуштао је гласове, преко својих људи да Милош скупља војску у Србији. Велпки везир прими ове гласове за готово; његови људи стану му пребацивати, говорећи: „тебе ђаур превари, те ти не даде нама, да харамоп да робимо народ, него толико времена лежимо без посла; сад дају нам још ране, а кад настане зима, и рђаво време, опп неће дати ништа, паћемо морати јести с своје коње и умирати од зиме и глади, а Милош ће нас опколити с војском“. Чујући оваке речи сваки дан, велики везир дође у тако очајање, да је плакао, као мало дете. Он позове себи Вупцу Вулићевића п проту Ненадовића, и стане их корети: „камо Милош 2 мене превари Милош!“ Старештне п кнезови разговарили су везира, уверавајући га, да Милош не може доћи због уређења народњих послова. Он навали, да онп пишу, да Милош одмах дође у Београд. На послетку дође и Милош. Турци велпког везира врло се обрадују његову долазку п јавно су своју радост псказивали говорећи: „хвала Богу! дошао Милош“. Турцима