Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

130

јепшскоп Мелентије захтевали су да се Молер казни. Он буде бачен у тамшшцу, где га ноћу удаве. Но Мелентије није се дуго користовао том победом. У јунију месецу, кад пође да обилази епархију њега дочека на путу п убије Марко Штитарац. То је онај исти Марко, који је 1815. године обећао књагињи Љубици да ћемп њу и сву родбину њену поубијатп да непадну у руке Турцима. Убиство архијепископа Мелентија није било без знања Милоша. (7).

Кад се Милош курталише својих супарника, онда он почне тражпити средства да распространи п утврди своју власт. Уговор с пашом није давао српским старешинама довољног јемства, да могу безбрижно вршити своје дужности. У пролеће псте 1816. године погуби ваљевски мусулим једног Србина без знања тамошњег кнеза Ненадовића. Одмах затим један Грк, којп је служпо код неког Турчина у Београду, па му овај није хтео да плати ајлув, а није хтео ни да га одпусти, — побегне од њега: Турци га појуре, ухвате у Гроцкој п обесе; он бп погинуо, да није Аврам Петронијевић пресеко конопац п подиго на оружије све становнике оближњих села, те га тако једва спасе. Долазили су у Београд п таки гласови, да спахије по селима јако муче народ кулуком п бојем. Турци су опет почели по старом адету. Сам паша давао је често примера томе. Било је и сувише повода да Срби траже на ново потврду својих права. С тога у лето 1816. године пошље Милош у Дариград свог проту Јована п смедеревског кнеза Вујпцу Вулићевића, као народне посланике. Њих приме у Цариграду милостиво п по њиховој молби ослободе око 70. Срба, који су тамо робовали; али кад су они споменули поглавиту цељ свога посланства, увек су им одговарали: „видићемо! видићемо !“ Тако су отезалп ствар неколико месеца, док најпосле српски посланици потраже одсудна одговора. Бојећи се да сеуту ствар неумеша п Руски посланик, Турци употребе лукаветво. Они покажу српским посланицима депеше на пме Марашлије, у којима бајаги стојп све оно што Срби траже. Посланнци поверују турском министру 4 врате се натраг у отачбину, заједно са татарппом који је носпо те депеше. Но како се после изненаде п онш и Милош, кад им Марашлија објави, да у депешама нема ни спомена о томе што Срби траже То јако огорчи народ п његово огорчење расло је сваког дана. Неки кнезови почну пребацивати Милошу да он сам попушта Турцима, и почну претшти да ће онп подићи народ противу Турака. О томе се већ почну јавно договарати Сима Марковић, капетан Драгић по Живан Чолак из Мачве. Марашли узме их на пепит; п све признаду п