Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

132

Међу тим по заповести Марашли, 1.000 делија буду спремљени да ударе на село у ком се крио Карађорђе. Он се томе п надао, па стане прикупљати око себе своје присталице, па да се одупре Турцима. Милош од своје стране пошље Вујици племо у ком му пребаци за тако неразумно понашање и заповеди му да још једном покуша СЕЛОНИТИ Карађорђа да остави земљу ако не жели да га насилно протерају. Кад пошље таку заповест, он се почне спремати да код Смедерева дочека Турке, и да им спречи да не чине нове покоре по народу. Но Милошу није требало да стим хита. Услужна рука прекрати живот несрећном предходнику Милошевом. Милош већ беше сео на коња, вад му дојездише два пандура Вујичина; они донеше са собом главу Карађорђа и писмо од Вујице, у ком он јавља Милошу, да није могао склонити Карађорђа да иде из Србије и бојећи се да он непобуни народ, заповедио је те су га убили у спавању. Крвава глава Карађорђа јако потресе Милоша, а Љубица његова жена, која је веома поштовала свакога, који је учинио услуге народу српском загрли главу па је почне љубити п плакати. Да би зауставили поход делија на Омедерево, пошљу Марашлији главу Карађорђеву; њу познаду многи од свите пашине, јер су лично знали врховног „вожда“ Паша пошље главу у Стамбол, где је она била стављена на излог пред вратима Сераља, с надшиеом: „глава знаменитог вође српских хајдука, који се звао Карађорђе“. Тело Карађорђево Милош сарани у цркви села Тополе где сеп родио Карађорђе. (7).

Такав је био последњи сукоб између два војводе српског народа, од којих је један одпочео ослобођење, а други довршио. Ма како судили сувременици о њима обојици, суд историје мора подедити међу њима славу ослободиоца подјармљене отачбине испод варварског ига. Но Срби присуствовавши потребу Карађорђевом п нехотице упоредили су обе војводе своје, од којих је један свршио делатност своју, а други тек што је започео. По речма сувременика није било у Србији човека вишег растом од Карађорђа, нико није имао тако дугачке ноге и руке, лице му је било дрппурасто, но одликовало се јунаштвом, очи увиђавним погледом; уста увек су била затворена. Карађорђе био је ћутљив, но кад је говорио, он је говорио кратко и опоро. Један Турчин, по пмену Сади-баша, вели о њему ово: „што тод има двоношца међу Србима, Турцима и Њемцима, нема таког јунака, као што је овај; „ја сам га познавао као таквог још овда, кад је служио код мог комшије Муде-Хусејина.“ Он је био неуморан радник, волео је путовати п дању п ноћу, и по зими и по врућина; у време рата он је брдо предетао с једног краја Орбцје на