Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

149

зоне, о којима се спомиње и у трактату букарешком.“ Даље Отроганов саветовао је да се највећа брпга води о правима унутрашње управе, и о томе он казује своје мишљење овако: „Може се узети по нешто од права свију хришћанских провинција, а не једне; разлика у географском положају, нарави, обичају, све то има утицаја, и на разливу форме унутрашње управе. На пример неки острви архипелага, зависе од Капудан-паше, други од великог везпра; Влашка налази се под заштитом Русије, која има законити утицај на унутрашњу управу те земље. О тога наравно ниједну од тих управа, неможе потпуно примити Србија, која непосредно зависи од саме Порте и неподлежи никаквом утицају стране државе.“

26 Новембра буде сазвана народна скупштина, која се звала дмитротском, и на њој је изабрана депутација за Цариград. Та депутација, била је састављена од ових људи: Вучића Вулићевића, Смедеревског оборкнеза, Димитрија Ђорђевића, бившег секретара Милошева, а сад оборкнеза јагодинског, Илије Марковића шабачког кнеза, Самуила Јаковљевића, игумана монастира Каленића, Милоја Вукашиновића, проте јагодинског и Саве Љотића, трговца смедеревског. Тој депутапији додати су још: Аврам Петронијевић, као секретар и Риста, Дукић као рачуновођа. Депутацији било је дато пространо пуномоћство, у три редакције; поглавите тачке тога пуномоћства ово су; 1) све вароши и сва села која су учествовала у устанку у време букарешног договора морају ући у састав српске кнежевине, п ако неприпадају тако названом београдском пашалуку; 2) данак сваке врсте, који Србија плаћа порти мора се свести на једну суму, и то једном за свагда одређену; 9) да султан потврди Милоша у достојанству књаза. српског, с правом насљедства у његовој породици и с правом постављања чиновника потребних за унутрашњу управу; 4) да султан призна потпуну слободу православне вере у Орбији и право подизати цркве и монастире, школе и типографије; 5) да је Турцима забрањено селити се у Србију пи живити ван градова, који остају У њиховој власти. Ти услови у разним редакцијама пуномоћноства, били су изложени у једним ошртије, а у другим блажије (''"). Но руковање пословима преговора, Милош је поверио поглавито Михаилу Герману, који је већ давно био у свези са бароном СОрогановим, а тако исто био увек у свези са пређашњим депутацијама Милоша. У писму свом на име Германа, од 10 Декембра 1820 године, Милош нарочито препоручује Герману да настане код турског правитељства да потврди ону тачку о насљедству књажевског званија. „И то тако не за мој само интерес, говорио је он, јер народ зна моје заслуге, а у