Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

40

код своје куће и чини, те му је живот мио. У слободној земљи: у пољу боље роди, п марва се боље плоди; у слободној земљи једу леп леб и пију добро вино. Накратко, где нема слободе, ту нема живота (55) Наравно, да је за Србе, који толико жртава поднеше борећи се за народну слободу, беседа Божина била запста „возбудителна и тротателна“, па је и морала у њима учинити огромни упечатак. Простран је био план, по коме је хтео Грујевић да схлопи главни совет српски; ситни и посртљиви су први кораци те нове установе, која је одпочела свој рад. Кад је М. Ненадовић представио прве советнике Карађорђу и осталим поглаварима, Карађорђе их призна и рекне им: „Узми их са собом у манастир Вољавчу и постарајте се о целом српском народу, како вас Бог учи; скините с мојих леђа макар колико толико бриге, аја ћу доћи тамо, да вас видим“. Советници оду у манастир Вољавчу. Њима падне у очи сиротиња, ћелијце малене и низке. Огромне рудничке планине свуда у наоколо тако су велике, да се једва на коњу могло доћи манастиру. Шест советника и шест њихних слугу једва су нашли где да се сместе у убогом манастиру. Они су нашли у манастиру само један сандук прохина брашна и првих дана морали су слати момке у оближња села, да. што за рану набаве. Није било ни астала, ни столица. Један сељак стеше астал п две клупе; унесу пх у собу; алстал покрију платном и мету на њ јеванђеље и крст манастирски; ту су држали прве своје седнице први српски советници. Наскоро им дођу још четири советника с пуномоћијама од својих нахија. Али је било крајње време и потреба да се има народњи суд. Тек што су околни сељаци дознали за совет, одма нагрну, како вели Ненадовић, ко некој светињи, неко с тужбом, а неко да потражи савета. Нарочито је долазило много калуђера са старим „привилегијама“, захтевајући, да их совет потврди. Друге молиоце советници су задовољавали како су знали и умели, а калуђере су одбијали говорећи, да совет још није подпун и да треба чекати на скупштину, јер само она има право да потврђује привилегије. У народу совет није називан тим именом, већ су га звали „синод“. У осталом, нису дуго советници српски могли проседити у Вољавчи. Они пошљу М, Ненадовића Карађорђу у Тополу с молбом, да их пресели у друго које место. Карађорђе их пошље у богатији манастир — Боговађу. Пут, којим су советници путовали у Боговађу ишао је кров Тополу, где их је Карађорђе гостољубиво предусрео, Советницима се учини Боговођа као дворац. Игуманову ћелију узму за место, где ће држати седнице. Канцеларске је спреме било у изобиљу, у све нахије поврве заповести из совета, да искуце нахијске