Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

43

подједнако пријатељски расположена, како према Турској, тако п према Србији.

Заступање Срба пред Портом, он је држао за преко потребно с тога, што би Срби у крајности, свагда се могли обратити Франпуској п замолити заштите, јер је она била у тесном пријатељству е Портом. Чарторшжеки је отсечно говорио у писму: „ако Срби буду принуђени да бирају пропаст или Француску заштиту, лако је предвидити, на што ће се склонити.“ 'Таким начином, руско заузимање није могло донети Србији ни пајмање користи, ако би се оно ограничило (само на једно дипломтско заузимање. Ову тегобу реши Француска политика; њој изађе за руком, те убеди султана да одпочне ратовање с Русијом. Војна је у осталом објављена тек на и8маку 1806 год. Овој објави рата предходили су гласови о завади Русије с Портом, који допреше и до Срба , који целе 1806 год. морадоше сами одбијати Турке. (") Ови су гласови још више охрабрили Србе. Кара-Ђорђе смисли да освоји Београд, па ма га шта коштало, и знајући да је Бошњаке могуће било задржати од похода у Србију само нападањем на њихну земљу и страховањем од Црногораца, с тога смисли да пренесе ратовање преко Дрине, а у исто доба да ступи у непосредан саобраћај с црногорским владиком. Црногорци су у оста“ лом први пошли у сусрет Србима. Владика црногорски Петар Петровић Његуш још је 15 Фебр. писао писмо Кара-Ђорђу у коме га, моли, да та потанко извести о стању ствари у Србији. То писмо преда Кара-Ђорђу чувени јужно-словенски патриот Ђура Милутиновић. Српски врховни вожд заједно са советом одговори владици 4 Апр. и за тим понови свој одговор 29 Маја. У овом одговору Срби су говорили, да очекују е ће султан пристати на њихну жељу, да протера из Београда главу бунтоника Гушанпа- Алију, који нарушивши примирије покренуо је пајвеће непријатељство противу Срба и побунио против њих читаву Босњу и видинског пашу; за Тим ја“ вљају, да су надбили нишког пашу, а видинског приволели на мир, па се сада надају да ће протерати из Београда Гушанца-Алију; али се налазе с Бошњацима у највећој завади и рату, који нападају на Србију с највећом жестином, пале села, робе људе и пљачкају. „Док не надбијемо Бошњаке, — пишу српеки поглавари, — ми не можемо задобити оно, што желимо; Босна ће нама задати много јада, ако је ви ис зауздате. Против ове певерне и погане Босне, која је још „одавно одгаила у својим недрима главне и заклете душмане српског имена, и вере; и у којој се сада труди паклени изрод, проклето семе безаконика Бранковића, да угаси својим "отровом и искорени са света,