Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

се уздали јошу почетку нашега устанка; заклињемо вас светом вером племеном п крвљу, по којој се називамо Једна браћа, призивамо вас с топлим срцем и раширених рукама, а преко вас сву нашу црногорску, далматинску пи херцеговачку храбру, милун драгу браћу к ономе тврдоме сајузу, који је постојао између наших прадедова за време њихове славе, — братству по оружју и к узајмноме одбранитедном и наступајућем сајузу. Ступивши у тај сајув, ви ће те одговорити првој дужности Србина, човека и управитеља и цривезаћете себи за свагда, у најважније време, свој род и племе, благодарност кога може бити вама свагда најполезнија. Помажући нама у нужди и у невољи нашој против султанозих одметника и сајузника Гушанца-Алије, који су отровали читаву Босну разбојничким отровом и дигли је против верне раје, а дакле пи против султана, ви ћете задобити несумњиво право на признање блистателне Порте, и осим тога, дајући нама оружану помоћ, ви ћете урадити тек само оно, о чему свет јавно говори, да сте ви већ давно учинили. Ми не ћемо да вам напомињемо о тој заслузи, коју ћете учинити таквом помоћу, целом српскоме племену, Предостављајући на ваше благоусмотрење план саме радње, ми молимо вас да нама о томе само благовремено јавите, Разгласите о томе међу вашим приврженицима по Далмацији и Хер_цеговини, и пређе свега снабдите довољном снагом познатог својим јунаштвом витеза Шибалију, да би он ступајући да се с нама сједини могао учинити брзу и силну диверсију.“ Из овога се писма види, да Срби и пред најближим својим саплеменицима, као што су Црногорци, не само да нису представљали себе, као да су противници султанови, него су чак тврдили, да ратујући противу дахија пи бунтовних Турака, они чине султану такве услуге, за које могу очекивати само милости и благодарност. ( друге стране, није могуће а да се не види, да Карађорђе позивајући Дрногорског владику да удари на Босну, желио је тиме, да поцепа војничку снагу босанску, од које је се бојао да не нападне на Србију. (=) У сваком случају позивање на верност султану било је у обичају српскога народа, маса ког је вазда држала, Да се води ратовање противу Дахија и њЊихних приврженика и уз то по жељи самога судтана. Народни поглавари могли су гледати слободније унапредак, могли су рачунати, да ће се доцније Србија сасвим ослободити; народ се лије задовољавао тиме, што пма поглаваре; он се био навикао видети у њима врховну владу цареву, а тако су називали султана, и на то име навикла је народ његова стара историја,