Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

48

7.000 људи. Међутим продужише се и световања о условима мира. Најзад совет приста да оваки услови буду основа за мир: 1.) Србија. слободна од свачијег мешања, избира себи књаза, као председника. совета; 2.) за то она плаћа Порти годишње 2.500 кеса (1,250.000 Форината); 3.) сви Турци из Србије морају да се одселе у друге провинције: 4.) Београд и Шабац да морају бити предати Србима, у противном случају, да ће их отети на силу: 5) Порта плаћа Србима трошкове њихове за сво време војне противу побуњеника: 6) стална српска војска биће издржавана на рачун земље. Ти услови беху предложени посланику портином, и после неколико примедаба од његове стране, послати у Царпград. Затим Срби примораше посланика да отправи Гушанцу заповест да преда Београд; но глава побуњеника прибра своје крџалије, и тако их распали ватреном речју. да се сви до једнога заклеше, да ће бранити град док траје капи крви. Готово у то исто доба и опседнути Турци у Шапцу доблше тајно помоћ, која им беше таман добродошла: они су силно гладовали, но наједанцут добише од босанскога паше 100.000 гроша, за које купише себи хране у Аустрији. Из тога се јасно види, да судбина Београда п Шапца није нимало зависила од одговора из Цариграда, на предлоге Срба: обе тврдиње могде су остати прибежиште и извор нових опасности по српски народ. Но и сам одговор портин не беше такав, да могаше Србе задовољити. Порта није могла начинити Србију независном провинцијом, јер се бојаше, да и друге области насељене хришћанима, не 'захту то исто. Кад посланик доби одговор из Цариграда. он објави, српскоме совету, у име своје владе, да његови услови немогу бити подписани зато, што је за таки договор потребно одобрење од стране Аустрије и Русије, с којима ваља ступити у преговоре о томе. Како се види, Порта је се клонила отсечног одговора, јер сагласије Русије и Аустрије беле празан изговор п противречило је њеном пређашњем тврђењу, да ни једна држава нема права да се меша у унутарње послове Турске. Такав одговор и нови гласови из Цариграда убедише совет, да се војна радња мора и опет отпочети. (“) 20 Новембра оде портин посланик; а Карађорђе, назначивши Миленца за председника у совету, поручи му да исплати дугове аустријским трговцима, по већој чести Србима, који су слали војничку опрему за Дунав. Ти дугови беху до 1,800.000 гроша.

Није се бпло бојати нових навала на Србију из Турске: Порта није могла кренути војску у очи објаве рата Русији. Заштитници Београда и Шапца, остављени сампма себи п својој сопственој снази, морадоше се, ја пре ја после, предати Србима. Један случај поможе