Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

49

последњима. Један београдски Турчин пребегну у српски логор, и њему поручише, да ноћу, 1. Декембра, преведе у опседнути град, кроз савску капију, 150 Срба. У очи тога дана непрестанце су пуцали по тврдињи и попалили неколико кућа. Ноћу, под окриљем магле, бегунац Турчин доведе своју чету капији; на глас јаничара, одазва се по имену рекав, да је донео абер из Шапца. Чим јаничар отвори капију, бегунац упаде унутра а за њим п Срби. Неколико јаничара погинуше а остали умакоше у горњи град. У тај мах војвода Васо Чарапић удари на јуриш са 8.000 људи подељених на три колоне.

Варош брзо пређе у српске руке; Јаничари бегаху у тврдињу, но како се не могаху сакрити, беху заробљени; Срби освојише 24 топа; но у то изгубише својега војводу, који погину. Други дан отпоче се тешња опсада саме тврдиње, у којој су готово све куће биле погореле од непрестане пуцњаве. После неколико дана мала четица Срба заузе аду, која лежи да Дунаву према тврдињи, и пренесоше тамо неколико топова. Ада та била је аустриска, но на њеној јужној страни, обрнутој према Београду, аустрија не мађаше права да намести ни једну стражарницу. Гушанац Алија никако се није надао нападању са те стране, и 10 Декембра отпоче преговоре о предаји. Уговорише то, да Гушанац са 800 крџалија и са њиховим фамилијама, свега на 1.500 душа, одплови низ дунаво на 8 великих лађа, у Видин. Гушанад испуни тај услов и уклони се на исток, да се тамо умеша у војну која се тек беше започела, између Турске и Русије. Срби хтедоше ући у тврдињу, но Судиман Паша, копј се сад беше ослободио крџалији, рече, да само он, преставник султана, има право да седи у тврДИЊи. Но Султанов представник небејаше за дуго тако срчан. Он сам после неколико дана понуди Србе да заузму тврдињу, кад је чуо да је руска војска упала у Влашку п Молдавеку. Но сад Орби захтеваше да се паша са свима Турцима чисти из Београда, а ако немају срества да се укдоне, то да могу остати у вароши, само да несмеду носити оружија, ни улазити у тврдињу. Сулиман пристаде на те услове; Срби заузеше тврдињу и нађоше у њој више од 300 топова, много праха и олова, но што је најглавније то је, што су од сада пмали у својим рукама местиште, које изг је дато да могу управљати Ддољњим током Дунава и Саве. Наскоро се предаде и Шабац, а његови заштитници бејаху пуштени у Босну. Но жалосна беше судбина турака, што изађоше са Сулиман пашом из Београда; већи део од њих беше помлаћен, негледајући на, уговор; војводе немогаше уздржати Орбе, који су жудили за осветом, шта више и неколико жена и растргоше

СРБИЈА И РУСИЈА, 5.