Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

52

цима да оставе Србију. Посланици су већ знали да се Срби држе да су у праву да могу бити неутрални, но сада сумњајући да су се међу Србима и Русима скопчали тесни одношаји, лоискаше отсечан одговор од српског совета. 19 Марта држао је совет седницу у којој су заседавали и турски посланици. Ови последњи гледаху да одврате Србе од одсудног корака, говораху како ваља предати забораву оно што је прошло, п ограничаваху њихову зависност од Турске годишњим данком од 2500 кеса. Кнез Сима, који је онда председавао у сенату, одтоворп сасма лаконички: „Србија гледа на се као на сасвим самосталну земљу. Она неће да плаћа никакав данак, п нигда неће да подигне оружје на своје сајузнике.“ —- „Ми одлазимо, рече један од портинх посланика, — ама гледајте да из тога не изађе кака несрећа.“ (“) Пошто посланици отидоше из Смедерева, српски совет посла у Букарешт три пуномоћника: Петра Чардаклију, Аврама Лукића пи Јеремију Гагића, да граде преговоре са главним војсковођом руске војске. Између просби, које та три пуномоћника доставише у главни стан руске војске, најзначајније су ове: они су молили да се у Србију пошље чиновник, којп би преседавао у совету и који би им помогао да склопе унутрашњу управу у земљи; да се пошље неколико инџинпрских официра, који ће поправљати тврдиње, и једног топшшског официра који ће их учити да паде из топова; да им се пошљу рударски официри, који ће удесити да се редовно лију руде; да им се пошље око 10.000 пушака п олова, у коме Срби осећају велики недостатак, и бар 200.000 гроша, да исплате народне дугове. Из разговора са посланицима Михељсон је видео, да Срби по највише желе да у своме совету уравнотеже две партаје: војничку п пародну, п с том дељу настајаху на томе, да се за председника у совет пошаље какав руски чиновник. „И за нас је, јављао је Михељсон Александру 1. без сумње много корисније да имамо међу Србима човека, који ће по нашему правцу окретати њихове умове; шта више, ако се војна морадне и даље продужити, онда ће нам Срби постати веома потребни, па још п веома корисни.“ Заједно с тим Михељсон посла од пмена царева две богато окићене сабље; једну Карађорђу са надиисом „бранпоцу вере п отаџбине“, а другу Миленку, којп је се кренуо на сјединење са четом ђенерал мајора Исаева, који се прпмицаше Видину — са надписом „за јунаштво“ У Србију беху одаслати такође два мајора, иншшниирски п топшијеки. Преговори не пђаху баш тако брзо, још спорије отеваху се одношаји главнога руског војсковође са Петроградом, где се међу тим догодила промена у министар-