Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

55

показати истинску помоћ својим сајузницима, управише сву своју главну силу на источне границе, и не користише се расположајем босанских хришћана да очврстају свој утицај од Дрине на запад. Но и на истоку нападања сајузничке чете немогаху се потпуно развити. Још у почетку Јул. књаз Волхонски донесе у главни руски логор извешће, да је углављен Тилзитски мир, по коме је морало између Русије и Турске наступити примирје. На скоро тај глас пуче и по целој Србији. Између Ибрахима-паше, који је управљао турском војском према Србији, Карађорђа и ђенерала Исаева беше у Каменици подписат уговор, да сеза време обустави војна. У Слободзеји почеше се такође преговори о закључку мира између Русије Турске; тајни саветник Сергије Лашкарев, француски пуковник Гиљомино и Галибефендија ваљало је да подпишу уговор о примирју, оставивши да потпуни мир закључе други пуномоћници. У томе уговору беше поменуто да. се прекида бој на источној граници Србије, но о јужним и западним границама није казано ни рети. Родофиникин гледао је да склони Решид-пашу, који беше дошао на место Ибрахима и стајао под Нишем са 55.000 људи, да закључи са Србима мир; но то му не изађе за руком. 21 Јул. Решид нападне на Србе и разбије их, но руска чета заустави Турке под Алексинцем и потисну их натраг.

Међутим 27 Јул. у српски табор код Неготине дође ађутант маркиз Паулучи, и углави са Карађорђем писмени уговор, веома значајан са услова који су у њ стављени. Народ српски изразио жељу да стоји под заштитом руског цара, и моли да склопи унутрашњу управу Србије у име Александра [., која ће се подударати са, обичајима народским, међутим условљаваше, да у Србији не буде заведено спахијско право, те да тако нико не допадне ропства; руски цар да намешта, војничке и грађанске чиновнике, но то с тим условом, да ти чиновници не буду Грци; у тврдињи да се утаборе руски гарнизони и руски команданти; да на Дрини п Тимоку буду постављене руске спомоћне чете; да управник земље којега Русија буде послала, донесе доста новаца; да се Орби снабду са пушкама, топовима и џебаном, стога буде у Београду подигнут војнички магазин; да се пошљу војнички техници, доктори и апатекари. Тај уговор подписа Карађорђе у име целог српског народа, Миленко Стојковић, по Карађорђевој заповести, и члан народног совета — Јеремија Гагић. Срби се подпуно поверише рускоме цару, и стадоше под његову заштиту, још из раније пристајући и на таке тачке које „нису знали, ни могли знати“.