Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

57

Није само једна опасност да Турци не нагрну, изазвала незадовољство међу Србима, но п они одношаји у којима је стајао Карађорђе према својим друговима, по власти, над српским народом. Кађорђе је пмао много супарника због његовог уплива на народ. Младен Миловановић члан совета, из Крагујевачког округа, био је председник у совету и најбогатији Србин после Карађорђа; Јаков Ненадовић сматран је као главни старешина оних крајева, што леже на западу од Колубаре; подписивао је се на хартијама као војвода ваљевске, шабачке, ужичке и соколске нахије, и био је веома поштован у народу са многих узрока; он је први набавио из Аустрије џебану и топове, први је заузео Шабац; први је абер топа одјекнуо под Београдом из његове чете; он је помогао, те је узет Пожаревац, прогнани Турци из Ужиде; па у то Ваљевска нахија у којој је он заповедао, беше највећа у целој Србији. После смрти Јанка Катића, Васе Чарапића и Ђуше Вуличевића, Јакова Ненадовића држаху за најсретнијег војводу у боју са Турцима. Међутим Јаков Ненадовић имао је неке старе рачуне са Карађорђем. 1804. године Карађорђе је био ухапсио некога, Митрића, који је био нешто својта Ненадовићу; 1806, године један војвода, Цинцар Јанко, кога је Карађорђе поставио у нахији Ваљевској, опљачкао жену Ненадовићеву, на Савској обали, која је из Бранковине бегала од Туракау Аустрију; те исте године убио је Јаков Ненадовић попа Милована, што је преносио гласове Карађорђу. На истоку Србије главне су вође биле: Миленко Отојковић и Петар Тодоровић Добрњац; они су слабо што слушали Карађорђа и радили више или мање самостално. Баш у то време, о коме ми причамо, Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Јаков Ненадовић сјединише се са неколико мањих старешина, па стадоше проносити по народу свакојака пањкања противу Карађорђа и његових приврженика, а поглавито противу Младена Миловановића: о Карађорђу говораху, да он неће да пусти руску војску у Србију, желећи да остане самовластан; а о Младену су говорили, да он, као председник совета, врши по ћефу све послове и троши народно благо за себе п своје потребе. Два советника: Аврам Лукић и Јован Протић, који припадаху незадовољничкој партаји, убедише остале советнике, да пошљу Карађорђу посланицу у којој да му кажу, да више не желе да виде Младена међу члановима с0вета. Карађорђе заповеди Младену да се уклони из Совета; но Младен отиде Карађорђу у Тополу, објаспи му да су све те тужбе изазване јавном намером Карађорђевих противника, који хоће да њих двојицу заваде и раставе. На то Карађорђе даде Младену неколико момака из своје чете и овај са својим и Карађорђевим људима, обиђе