Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

59

су живили међу собом Грци и Срби: он стаде позивати себи београдске Грке, и особито се зближи са београдским митрополитом, такође Грком. Митрополит Леонтије неприпадоше броју народних љубимаца: он није имао топла саучешћа у народноме устанку, као остало српско свештенство; живио је дотле у тврдињи међу Турцима, догод је они непредадоше Србима, а сад је хтео да се меша у народне ствари, да преседава у совету, да руководи радњу рускога посланика, Српски писци не радо помињу онај упечатак, који је на српски народ учинила дружба између РодиФиникина и Леонтија; но кад пођу говорити о томе, они говоре са веома осечним изразима. Они сведоче, да је митрополит Леонтије походио Родифиникина ноћу, улазећи у његову кућу кров тајна, мала вратаоца. По њиховим речима, митрополит је говорио Родификину, да су Срби људи прости и дивљи, с којима, се ништа неможе учинити, и као да ђоја њега, митрополита, није било, они би већ давно и давно пропали. Родифиникин је у свему веровао владици. Срби су знали да их сваки Грк сматра као варваре, и помисао да п Родификин гледа тако исто на њих, јако их је вређала. Највећи незадовољници, који се образоваше у Аустрији, говораху, да се у кући руског посланика непрестано понавља једна те једна реч: Грк, Грка, Грку, итд. Прости су Срби знали, да кад би посланик био природан Рус, неби ни један дрзнуо да каже лошу реч о њему. Ево како се вели у једној српској брошурици, која је писана одмах после Карађорђева пада, но која је много доцније издана у Лајпцигу. „Орби су онда имали пет послова: да се бију са Турцима, да се уздају у Русе» да се чувају митрополита Леонтија, да у свему верују Родофикину, и с једне стране да се грозе од првога, као од неверви издајника, а 6 друге да се овоме другоме предаду свом душом и срдем: многи су уздисали из дубљине душе, и вајкали су се, што је руски агенат предубеђен према. Србима, и што векика држава на северу може да добије лажан поглед на српске ствари. Готово сви Срби сматрају Русију као каку грдну машину, које је главна полуга био Родифиникин, а руком управљао митрополит Леонтије, и да, на коју се страну окрене полуга, тако ће радити и машина ""). Но Срби су се варали: Родифиникин могао је задобити неправилан поглед на људе и њихове послове; но он није могао радити другаче, до у корист целе покрајине, саме Орбије. У томе одношају врховни вожд србскога народа, Карађорђе, није се подчинио народној мржњи на Грка, и није се клонио сношаја са Родификином, Кад га је Карађорђе походио једном у октобру 1807 године, он му је овако говорио: „Султан ми је нудио 900 хиљада гроша само зато, да оставим Србију, па да пређем у Ћесарију и тамо станујем. Ја на то не-