Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

60

хтедох пристати зато, што нехтедох оставити браћу своју. Затим је султан нудио опроштај и слободу свима Србима, да можемо управљати сами собом, да стојимо под његовом врховном управом. Ви сте ми казали, да на то не пристанем; ја сам вас послушао. Сада сва судбина, Срба зависи од нашега цара Александра 1; што речете, то ће бити, Но кунем вам се богом живим, да Карађорђе неће видити Турке у својој земљи, јер онл не ће моћи другаче прећи овамо, до преко његова тела“, Рекавши то, Карађорђе уста, изађе у другу собу, где беху сакупљени сви чланови совета, п рече им, да ће обесити онога, ко уради што преко совета РодиФинпкова. 53).

Наскоро РодиФиникин увиди на делу каку силу имају његови савети. Турска, видећи да закључак мира са Русијом бива све тежи и тежи, посла у Београд своје посланике да чине преговоре са Србима. 18 новембра, дође у престолницу Србије митрополит Аксентије и видинлија Поповић, који знадијаше српеки, грчки п немачки језик, са писмима Карађорђу, митрополиту Леонтију, и свему српском народу. Њима је било поручено, да склоне Србе на покорност, обећавајући бацити у заборав све што је било, и да допуштају Србима да могу свој унутрашњи склоп уредити онако, како сами хоће. Највшше је ваљало да се побрину о томе, да Срби пошљу своје посланике у Цариград. Митрополит Аксентије, родом Грк, настани се код митрополшта Леонтија, п Родифиникин заповеди овом последњем да непушта ка своме госту никога осим оних лица, која су већ позната са свога „благонамеренија“. Карађорђе сазва војводе п народну скупштину у Београд; п Родифиникин беше позват да уделујеу преговорима. Но сама руска дипломатија није могла. дејствовати одсудно у то доба: она је стајала под силним упливом Француске дипломатије, она није имала сталних убеђења, што се тиче онога положаја, који мора заузети Србија у будуће. Све, што је Родифиникин могао радити, то је — да саветује Србе, да буду умерени. Преговори се протегнуше до 21 новембра, п најзад беше одлучено да се турским посланицима овако одговори: Са признањем примају Срби понуду султанову, п готови су да се корпсте његовом милошћу, но желе, да, ради веће сталности нуђених им обећања, пмају ва јемце руског цара, који с њима једну веру верује и француског цара, као посредника п8међу Руспје и Порте. Би решено још да се пошљу посланици у Цариград, Францускоме посланику Себастијани, п кнезу Прозоревскоме, у Јашу. Уз то Карађорђе посла са митрополитом Аксентијем писмо цариградском патријарху. Пшемо то беше написано доста умереним изразима; испрва се описиваху патње српске од дахија, затим како су онш вазда. спремип за бој, п најзад поверење рускоме пи Францускоме цару.