Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

61

Племо то, како се види, било је написано под утицајем Родофиникина. Руска је дипломатија ликовала, кад виђе где се решење (одлука) српске подпуно подудара са њеним жељама, а оно јемствовање, што Срби захтеваху, беше по Русију веома корисно, а Наполеону није било противно. Шта више: под првим утиском напретка, Родофиникин настојаваше, да се народна скупштина не разиђе док са свим неуреди унутрашње послове у Орбији.

Скупштина настави своје седнице до 8. Декембра, и под руко вођењем Родофиникиновим донесе оваке закључке: 1) Сва се Србија дели на 12 округа; 2) главна управа или „совјет“ би ће у Београду и од сада ће се звати „Сенат.“ 83) у Београду п осталим већим варошима заводе се команданти, а по осталим селима, кнезови; 4) Та звања могу добити само они људи, који су служили у војски и умеју читати и писати; 5) за тим највеће старање мора бити поклоњено просвети србског народа; 6) у целој Србији уводи се попис (конскрипција), и сваки Србин, који је кадар да носи оружје , јесте војник: т) они, који буду позвати у војничку службу, морају имати оружија; 8) странци немогу добити непокретну сопственост у Србији; 9) склоп Србије мора се приближити склопу Влашке и Молдавске, и сва земља стоји под руском заштитом. ("=") Сенат беше попуњен новим лицима; но као и пре оста да у њему преседава Младен Миловановић. То је била светла страна догађаја који су завршили 1807 годину: Срби, са припомоћу руског агента, углавише са Турцима примирје, показав у томе паметну умереност; Карађорђе је и даље слушао Родофиникина, па шта више, писао је писма по његовом упуству. Србија доби нов склоп и њен сенат беше напуњен представницима из свију округа. Но све то беше варакленсано споља; све је то имало силу и значаја, утолико, уколико је зависило од Родофиникина; но његов уплив немогаше дохитити свуда, немогаше бити сталан. И одиста, потајно од њега, српске војводе, састајући се у четири ока, мишљаху другаче. Они који су желили боја, бејаху незадовољни са оним, што донеше преговори са Аксентијем. А они који више мотрише на унутрашње послове, мрзијаху што је се Младен поврнуо у сенат. Тим се равдором и корлстоваше аустријанци.

Два трговца пз Земуна, коп набављаху србима џебану и остале војничке потребе, уплетоше се у сношај са оним војводама, преко којх су водили своју трговину, и желећи да се сами обогате, подпаљиваху народ, да се не само не мири са Турцима, већ да се мане и руса. Но људи који присташе у8 њих, примамише на своју страну и Карађорђа; њега су плашили во да Французи мисле преко Босне насрнути