Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

62

на Орбију, да је митрополит Аксентије дошао по позиву Родофиникиновом у Београд, да се шњим договори, како би понајлакше продао Србију Турцима, и да је митрополит Леонтије, кога сви Срби попреко гледе, био посредник између руског агента и турских посланика; друга партаја, која беше на страни Родофиникиновој, подкаже му, да је Карађорђе тражио допуштење од Аксентија, до је се овај у Београду бавио, или да убије или да затвори у манастир Леонтија; а кад га је одпуштао у Цариград да је се изразио, као да се боји, да Србија опет недопадне турцима. Родофиникин похита да разсеје плашње Карађорђеве но овај је у своме положају необично брзо прелазио од уверености, новим подозрењима. С друге стране, Аустрија је се користовала тако незгодним правцем ствари у Србији, неопредељеним одношајима њеним према Русији и Турској, и пратила је све што је се догађало у Београду, где је имала своје пријатеље; по њиховом саветовању реши се Карађорђе, да у Јануару 1808. год. напише писмо ерц-херцогу Карлу. У томе писму он је се захваљивао Аустрији на заштити, којом су се као бајаги Срби користили и мољаше га, да му за новце пошље праха и олова, говорећи, да пи ако је Русија послала доста пебане, опет би шиљаља још и више, но јој стоји на путу даљина растојања, пи тешкоћа саобраћаја. Писмо своје хтео је Карођерђе да преда земунским трговцима, да га они предаду ерц-херцогу; но пре но што ће га отправити на пут, заповеди своме секретару, да га покаже Родофиникину. Узалуд је Руски агент доказивао Кара-Ђорђу да земунски трговци неће одправити пиемо ерц-херцогу, и да ће сами узети за џпебану оне новце, које он обећава, да пошље ерц-херцогу; узалуд је доказивао да Аустрији не иде у рачун да подпомаже Србију у њеној борби за самосталност; јер у случају успеха преко-дунавсвих Срба, њени сопствени Срби оставиће своје земље п прећиће преко Дунава; узалуд му је говорио, да ће Русија и од сада слати Карађорђу све што војсци треба, п да су оне справе на набавку којих рачуне земунски трговци, аустријанци већ нудили руској војсци да купи одњих. Немотрећи нато, Карађорђе посла писмо, Земунски трговци одиста отидоше у Беч, но добише од ерц-херцога Карла обични одговор, да Аустрија не мисли никако оступити од строге неутралности, и ако неће пречити тајноме извозу ране и чоје у Србију. Таким начином сплетке земунских трговаца подроњиваше сам одговор Аустрије. (55)

Много је теже било поравњати унутрашње семутње. Неколике војводе, дошав у Београд са оружаним момцима, захтеваху, да им се исплате новци, које су они токорсе потрошили на народне потребе. Неки су тражили по 80 п по 90 хиљада гроша. Карађорђе заповеди